KUD PLOVI OVAJ BROD 10?

ili
Cac, Cacib ili par nedelja ranije

U jeku sezone, radoznali turisti socijalnih, privatnih smeštaja i hotela C kategorije (izvor-čuveni kamp Buljarica) u okolini naše marine, zalutaju na Mol P. Promenade dosadnih prolaznika koji odmeravaju svaki brod, zaviruju ispod, u propelere i dugi razgovori traju satima. Ponekad se fotografišu ili kamerom snimaju pored omiljenih, onih koje bi bar na jedan dan poželeli. Svaki brod je druga država i politika svakog je drugačija (nešto slično kao u Srbiji). Kapetan broda ima prava da vam izda vizu, obezbedi državljanstvo, venča ili ne daj Bože da Vas sahrani. Naravno ovo se praktikuje na većoj dubini od ove trenutne naše u kojoj mi pokorne sluge svojih plovila kao rasni psi na izložbi trepćemo ispred kinološke povorke.
Slovenka se uvek, sa naočarima Džeki Kenedi, namesti kao rađanje Venere slikara Botičeli (nisam siguran u tačnost podatka). Jednom prilikom tih masovki, Estrelja je neočešljana provirila na prozor svoje jahte, a jedno dete roditelja upitalo, šta je ovo? Stavljajući ruku preko očiju deteta otac je odgovorio: to je sine Godzila, ali zapravo ne postoji! Engleski par jednom prilikom je izmislio da slutira na svojoj palubi i smeškom uz naklon pozdravlja prolaznike (što je oteralo i ono malo potencijalnih interesenata za njihov ploveći Bakingen).
Taj stalni pritisak izloženosti javnosti i borbi skrivanja privatnosti (slovenka je diskretno uradila editorijal za Hello magazin "Moja porodica bez tajni"), zahteva svakodnevno umivanje, šminkanje, poliranje brodica (naša je prvi i poslednji put oprana po porinuću u nekoj međunarodnoj vodi), ali i veliku estetsku odgovornost samih predstavnika pomenutih barki.
Depiliranje, feniranje, farbanje, ugradnja, nadogradnja, pedikir, manikir, skupa garderoba, sve to ide kao prateća oprema luksuznog života na visokoj nozi. Nisu svi brodovi opremljein kao francuski (švedska sauna, finska sauna, gay sauna), pa su kućne radinosti (ovde paraj tamo krpi) tajno, ipak ovde prisutne. I ovde se čuvena srpska misao o spasenju i slozi pokazala tačnom. Na trenutak, da se politički ponovo posvetim bratiji, i ovog puta srbi su osmislili nešto što ceo svet koristi a nas ubi, pa dok se stabilne evropske nacije drže međusobno ko pijan plota (a i unutar svake provincije zasebno), čineći te koncentrične lance čvrstim uz pomoć poštapalice "use i u svoje kljuse", mi u našoj zemlji s dva najpoznatija "kulturna" događaja (Exit i Guča) samo gledamo da komšiji krava crkne. U tom neprevaziđenom posmatranju tuđih života, naš sopstevni nam izmakne. Tako matori (prosečna starost u Srbiji 150) a ponosni, umorni od čekanja penzije, zapitamo se gde smo, kad su svi oko nas već zadnjih dvadeset godina negde.
Možemo o ovom još na široko, ali iz bojazni da ne emigriram odmah (a probleme ostavim porodici u Srbiji), vratimo se mi našoj složnoj marini.
Plava gospođa sa psom imala je probleme sa zatvaranjem biserne ogrlice oko vrata, pa je uvek neko doskočio, osim Mace koji je s Paganinijevskim prstima dobro nije jednom udavio. Đuzepe je švajcarcu s brodom pokojnog psa, uvek dlake na vratu trimovao. Holanđanka je od Hanca tražila usluge, za koje je bila potrebna čista snaga bez upotrebe logike i mozga. Naša španska junakinja (koja trenutno s mitraljezom u ruci brani svadbarski kolač u pojasu Gazi), Estrelja, često je tražila pomoć pri depilaciji, pri čemu su joj sestrinski pomagali francuzi, a marinom pri odlepljivanju lepljivih traka s njenih nogu uvek se čuo jauk praćen zvukom kao da se stablo ruši. Za neke komplikovanije situacije, morali smo Putem srama da hodočasnimo put marine, pa sela, gde smo za estetske transformacije utočište pronalazili.
Jednog jutra upravo tim putem Estrelja i Đuzepe su se uputili. Zakazali su manikir i pedikir (a Estrelja i potkivanje nogu). Ima dva salona koja pružaju ove usluge, sertifikati u oba govore da je osoblje vrhunski profesionalno (obrazovani on line kursom). U prvom, ulazi Estrelja, dok Đuzepe ispred čeka, i kaže devojci za prijemnim pultom, Dobar dan. Ova i ne podižuću glavu pita: "pedikir ili manikir? Oba? Puta dva? Ok. Sutra u dva." Šta sutra u dva? urla Estrelja! "Nisi ni glavu kobilo nevaspitana podigla da me vidiš (ili njene kandže i koliko je tu posla), već si se kao da sam pas prema meni ponela. Možda bih ti i platila pedeset eura, za šta u Španiji mogu pet puta da uradim isto i dobijem solarijum gratis!"
Izašla je besna i rekla Đuzepeu, ako želi on može tu, ali ona ne, pa i da je jedini.
U sledećem salonu, prepunom žena, neviđena gužva. Sve pričaju, smeju se zaglibljenih nogu u lavore. Ulazi naša španjolka, a devojka sa drugog prijemnog pulta nasmejana diže glavu i upita: "Ti si sigurno Estrelja?!"
Sve žene utihnuše i okrenuše glavu ka Estrelji, odmeravajući je redgenski od gore do dole.
Estrelja se podboči (poza čajnik) u struku s rukom, a drugom uzdignutom s kažiprstom obrati svima: "Znam da sam nova u gradu, kontrolišite se!" a zatim devojci sa pulta: " I da, ja sam Estrelja!" Sve žene joj se u divljenju nasmejaše a devojka još doda "za tebe gratis, a za njega dvadeset evra!" pokazujući na Đuzepea.
Estrelja je po završetku na nokte, izlomljene stalnim ribanjem palube i mučkim poliranjem mesinga i prozora, nakvašenim slanom vodom, stavila cirkone, oslikale male cvetove (posle prvog je upitala kozmetičarku koji je to cvet, a ova odgovorila da zavisi iz kog ugla se gleda, može da bude i cvet i zec), a na nokte do malih prstiju stavila mali metalni pirsing (alka provučena kroz nokat).
Na Mol P. se prezadovoljna raširenih dlanova i na petam vratila. Promenada može da počne. Večeras će naročito pokazivati svoje šake, neka se blic isključi da ne ošteti ovo umetničko delo a aparati propisno zumiraju.
Nešto kasnije, do svog broda se doteturao i italijan Đuzepe. Na Putu srama osetio je svaki zarez betonskog pontona. Obzirom da se kozmetičarka koja mu je servisirala stopala zapričala s Estreljom, operacionim oštrim nožićem, sastrugala mu je pete kao parmezan.
Za korak udoban i lak, Đuzepe je morao u vunenim čarapama (na +40) da pričeka.
Maca je dodao: "malo te bona prepičila, neš morati opet."