Јелена Кајго
На сцени Националног театра имали смо прилику да, после дуго времена, видимо радове три кореографа млађе генерације – „Интервал”, ауторског тандема Зорана Марковића и Маше Колар, и „Вива ла вида” Александра Илића. Фестивал кореографских минијатура, на коме су дебитовали са својим кратким радовима, послужио је као одскочна даска овим ауторима да добију прилику и развију једночине балете на Великој сцени.
Зоран Марковић има изузетно богато играчко искуство које обухвата ангажмане у реномираним плесним компанијама и сарадњу са најзначајнијим европским кореографима, попут Нојмајера, Ека, Килијана, Лајтфута... Маша Колар је радила са Еком, Нахарином, Бигонцетијем..., тако да овај пар свакако има одличну базу на којој може да гради своја кореографска дела. „Интервал” је дело које свој кореографски рукопис заснива (можда чак и у превеликој мери), на делима поменутих аутора, а његова тема – несналажење индивидуе у савременом свету – пружа обиље могућности за интервенције у покрету, које аутори у великој мери и користе. Једина замерка јесте што је драматургија комада мало нејасна, недефинисана, па се плес често губи у апстрактној кореографији која се удаљава од теме и постаје сама себи сврха.
Музика Лајка Феликса даје потребну динамику плесу а кореографски пасажи су врло надахнути и вешто укомпоновани. Дизајн сцене је сведен – само једноставан зид у позадини и на њему једна врата, костими су такође сведени и врло ефектни. Кореографски квалитети „Интервала” су неоспорни и указују на велики креативни потенцијал његових аутора. Потребно је само да се они отргну од дела својих великих узора и крену корак даље у креирању свог оригиналног језика и своје сценске поетике. Играчи су се одлично снашли у овом захтевном и веома атрактивном стилу – Тамара Ивановић, Сања Нинковић, Олга Олћан, Милица Јевић, затим Јовица Бегојев, Никица Крлуч, Милош Кецман и Милош Исаиловић.
„Вива ла вида” је комад инспирисан животом и стваралаштвом мексичке сликарке Фриде Кало. Инспирисан њеном огромном снагом воље, жудње за животом, страшћу која не јењава... Александар Илић је и у својим ранијим радовима показивао афинитет према латиноамеричкој култури, музици, сензибилитету..., а у овом делу та његова фасцинација сасвим долази до изражаја. Кореограф се (што се испоставило као добра одлука) окреће светлијој страни приче о страсти за животом, па трагедију и патње сликарке ставља у други план, а кроз рад провлачи духовите сентенце, дуете са букетима цвећа, благо карикирање у изразу и покрету, револуционарни дух, игру трансвестита...
Међутим, концепт комада за који се Илић определио био је заправо мач са две оштрице – та доза театралности, хумора, употреба видео бима, повици играча и врисци играчица... – све је то на једној страни значајно обогатило представу, али, на другој страни, у жељи да на сцени ниједног тренутка не буде празног хода, кореограф је набацивао идеје, гомилао их, и на крају загушио представу. Тако на видео биму гледамо прво Че Гевару, потом портрете свих играча, па онда и Фриду Кало..., затим по сцени падају латице, на видео биму гори ватра, играчки пар се уздиже у небо... Због великог броја идеја и ефеката, али и великог броја сцена, представу је било тешко повезати, па су њени шавови доста груби и то јој одузима утисак добре целине. Ипак, Александар Илић је показао да има дара да осмисли занимљиве и врло квалитетне плесне деонице – ту је одличан соло Олге Олћан, као и два лепа, суптилна дуета (Тамара Ивановић, Јовица Бегојев, Сања Нинковић, Никица Крлуч). Врло убедљиви и изражајни били су Милица Јевић и Милан Рус, у чију игру је кореограф укомпоновао импресиван плес корпуса и руку.
„Интервал” и „Вива ла вида” значајан су репертоарски подухват у београдском Балету. Мала доза трансфузије. Не само због пружања шансе младим кореографима, већ и због драгоцене прилике да играчи заиграју нове плесне стилове. Поготово стил „Интервала” који већ деценијама влада европским сценама, а који на нашој сцени до сада није заживео.
