Sezona 2009/10 ugledala je i izvođenje "Uspavane lepotice" balet u tri čina na muziku P.I.Čajkovskog u koreografiji Vladimira Logunova. Predstavom su dominirale dame, u sjajnoj energiji i plesnoj uvežbanosti. Na prvom mestu svakako svojom preciznom baletskom leksikom Ana Pavlović primabalerina beogradskog baleta bila je potpuno "lebdeća" neuhvatljiva u virtuoznim balansima i dirljivim glumačkim nastupom. Od prve pojave u igri sa četiri kavaljera njena nevina igra imala je pravu magnitudu na celu scenu i njene učesnike. Tehnički njene piruet, visoki developei najviše su se istakli u adađu trećeg čina gde je kao njen partner nastupio Jovan Veselinović. tehnički vrlo zreo Veselinović je "pametno" pristupio svojim zadacima. Solistički delovi, kao i deonice sa partnerkom bili su besprekorno uvežbani, jedina zamerka je odsutnost glumačkog izraza, koji se kod Veselinovićevog princa Dezirea nije menjao niti gradio tokom predstave. Bojana Žegarac svojom zrelom igrom Vile Jorgovan pokazala je potpuno spremnost za nove uloge. Njeno stasavanje kroz uloge koje tumači u repertoaru isklesali su njenu baletsku retoriku, te je bez ikakve sumnje stavljaju u pročelje baletske budućnosti. Njena dominantnost u liku (glavne) dobre vile bilo je prijatno oduševljenje. Lepotom i gracioznošću plenila je sve vreme svog prisustva na sceni. Ostali deo "corps" vila bio je manje više lepo uigran, ali bez preteranog optimizma. Pored Žegarčeve, svoju tehničku zrelost prikazala je i Tamara Pingović. Na sebi svojstven liričan prilaz Vili Karabos, Tamara je odlično ukomponovala svoj tehnički i glumački dar tokom svoje cele deonice. Najupečatljivija je svakako bila posle fuetea koji je bio precizan i tačan. Treći čin krasi dijamant predstave a to je duet Plava ptica. Prvakinja Dalija Imanić svojom besprekornom i tehnički tačnom igrom pokazala savršen sklad i mir, svog spoljašnjeg fizički vrlo spremnog tela i unutrašnje harmonije. Dalija uvek podseća da je na sebi beskonačno potrebno raditi, kako fizički tako i umno. Njen partner Jovica Begojev bio je siguran i tačan tokom adadja, dok su pirueti sa partnerkom bili beskrajno precizni. Njegova ptica nije nežna i produhovljena, već snažna i u skokovima tehnički dominantna, što je svakako još jedan od načina da se jedna uloga može razvijati dvojako, trojako, već u zavisnosti od samog umetnika. Ženski deo ansambla bio je ujednačen, bez preteranog poleta, što je najčitljivije tokom "valcera cveća" u prvom činu. Muški deo ansambla je dosta podmlađen, što se ogledalo u vedrini i boljoj energiji. Završna "mazurka" trećeg čina, samim kostimom svečana zahtevala bi korekcije i bolju uvežbanost.
Na posletku jedina zamerka može da se uputi u dva pravca; dotrajalost kostima, odnosno osveženje koje bi uneli novi ženski kostimi, a na drugom mestu, režijski prevaziđen pristup jednoj bajci u današnje vreme. Pespotrebno i predugo trajanje prvog čina, te drugi čin, koji bi mogao da se ukomponuje zajedno sa trećim. "Uspavana lepotica" na sebi svojstven način akademski obrazuje protagoniste, vraća ih u jednu skladnu klasičnu formu, tako da je bez ikakvih predrasuda potrebna i vrlo korisna. Publika je bila topla i za divno čudo (na teret marketinga-menadžmenta) puna.
Do sledećeg slatkog sna!
