OTELO

Premijerom baletske predstave "Otelo" u koreografiji Maše Kolar i Zorana Markovića započeta je nova sezona BITEF teatra.
U iščekivanju beogradske premijere "Otelo" je svoje prvo prikazivanje imao na Budva grad festivalu, gde je ispraćen sjajnim prijemom kod publike i burnim ovacijama.
Šekspir je izazov svakog zrelog umetnika, pa tako i koreografskom dvojcu Kolar-Marković bio je "nametnuta" ali neizbežna idejna teza iz koje su svoje tumačenje preneli gledaocu jednim novim savremenim igračkim jezikom, bez izmeštanja osnovnih mehanizama osećanja na prvom mestu ljubavi, mržnje i zavisti. U prvom planu "Otela" je dominantnost glavnog para Otela i Dezdemone koje tumači igrači Nikola Tomašević i Tamara Pingović. Harizmatični umetnik Tomašević vrlo je posvećen mačoističkom prikazu Otela koji je dominantan i besprekorno tehnički ubedljiv u svom liku, ipak nežan i suptilan u duetu sa Pingovićevom pogotovo prvom u iskazivanju ljubavi i strasti. njegove grupne deonice bile su energične i potpuno osvežavajuće u smislu da na Tomasevica možemo i u budućnosti posmatrati kao umetnika koji će se nesumnjivo razvijati i tragati u novim plesnim izazovima. Dezdemona je pored Otela ključ predstave, pa i ako balestkoj publici poznatu Tamaru Pingović, upoznali smo u jednoj novoj liniji plesne umetnosti. Tehnički Tamara je bila kao i uvek sigurna i tačna, a njena potresna sudbina lika bila je najubedljivija u samoj završnici predstave. Savršen minimalizam u predstavljanju smrti bio je jednostavan a prelep kao i poslednji "krik" umirućeg tela u sceni njenog ubistva. Pored glavnih protagonista bilo je lako raspoznati i ostatak igrača koji su imali prostora da razviju svoje uloge. Pa tako u ulozi Emilije koju interpretira Ana Ignjatović-Zagorac možemo da se otisnemo i nestanemo zajedno u trenucima vrlo potresnog plesa i ekstatičnog tumačenja svih deonica koje je Ana odigrala. Njeno kreiranje uloge i sama interpretacija bila je istaknuta i vrlo upečatljiva, a u duetskom okviru sa partnerom Strahinjom Lackovicem bila je snazna i dominantna. Pored njih jednu pravu profesionalnu igru izneli su i trojac Jevic Milica, Isailovic Milos i Kecman Milos. Nesto manje zastupljeni a opet neophodni bili su sve prisutni i vrlo energicni u svom nastupu. Kostimi Angeline Atlagic bili su nesto manje inovatini, medjutim neodvojivi baleta "Otelo", svojim kontrastnim bojama oni su oslikavali neutralnu podelu igraca u predstavi. Scenografski "Otelo" je imalo nametljivu temu pogotovo u rekviziti casa koje su bile posute po sceni, neverovatno su davale jedan specifican stil samom pokretu i predstavi uopste. Mozemo li konstatovati da je Beograd bogatiji za jos jednu sjajnu produkciju?

U slucaju "Otela"- u svakom segmentu predstave.

ODLAZAK GENIJA ili "Kako sam pojeo sam sebe"

VOJISLAV VOKI KOSTIĆ svoj izgaralački život ostavio je u nasleđe srpskoj, evropskoj, kosmičkoj civilizaciji, ne u granicama i mogućnostima jednog umetnika, njegovo stvaralaštvo nosi težinu nekoliko lica u tom čudesnom vizionarskom geniju.
Rođen je 21, septembra, 1931. godine u Beogradu, iz poznate beogradske porodice od oca dr Aleksandra Đ. Kostića i majke dr Smilje rođ. Joksić.
Beograd je bio je centar Vokijevog kosmosa, tu se školovao, živeo i stvarao.
Svojim čudesnim darom od svega je pravio majstorska umetnička dela, bilo da je u pitanju muzika, drama ili zabava. Komponovo je za pozorišta(309), TV serije(250), Tv drame(27), TV emisije(20), radio drame(20), Filmove(66), samostalne gramofonske ploče(30), samostalna dela(93), pesme, balade, songove.
Kolubarska bitka, Idu dani, Ko to tamo peva su vanremenska dela, koja i dalje tragajući vremenom isnpirišu i rastu. Vokijev hobi je bio i kuvanje, tako je ovaj boem i svojim "sporednim" talentom napravio sjajne televizijske zapise o veštinama kuvanja koju dopunjuje sjajna knjiga "Kako sam pojeo sam sebe". Da je živeo još jedan život stvorio bi delo da pokrije svaki segment umetnosti, a njegova zaostavština biće svakako civilizacijska ostavština. Na neki čudan način svojim prkosnim temperamentom ovaj dečačić i borac za ideju, ne može da nestane, i pored svake činjenice da je zaspao 29, septembra 2010. godine. U prkos svemu želeo je da umre u Beogradu... "Firma Krstić i tvoj narod se sprema da te isprati-dok ti samo snevaš".