Hasanaginica

Opera "Hasanaginica" Rastislava Kambaskovića, u režiji Ivane Dragutinović-Maričić, diregent Mladen Jagušt izvedena je premijerno na Velikoj sceni Narodnog pozorišta 22. Novembra 2009, godine.
Kultura jednog naroda počiva na svojoj istoriji i tradiciji, u skladu sa ovim principom dobro je da se naši umetnici bave svojom kulturnom baštinom. Praizvođenje opere "Hasanaginica" iščekivalo se u samom startu sa dozom sumnje, po svemu sudeći ovo delo nije moglo doneti novu priču i junake jer se svojim konceptom i libretom se oslanjalo na originalni izvor. Sam kompozitor Rastislav Kambasković posvetio je deo svog života spremajući i adaptirajući pomenuto delo za scenu. Dugi niz godina nacionalna kuća bila je bez domaće tematike prisutne u operi, pa je ovim činom zaustavljeno dalje brisanje istorije i tradicije srpskog nasleđa, koje se ponajviše oseća u vokalno-plesnom izrazu. Opera je postavljena u tri čina i pet slika, u klasičnom rasporedu scena smenjuju se horske, solističke i na samom kraju baletske deonice. Delo čija harmonija obiluje snažnim folklornim orkestracijama, vrlo spretno je izneseno sa dobro uštimovanim orkestrom pod dirigenstkom palicom visprenog doajena Mladena Jagušta, čijom energijom i poletom svakako da je bio ponesen ceo orkestar. Velike zasluge nose i glavni protagonista a na prvom mestu sjajna i novostvorena Jasmina Trumbetaš-Petrović, ona je svoje složene partiture iznela duboko potresno te je kod gledalaca izazvala spektakularni doživljaj i iskreno divljenje. Opera "Hasanaginica" ne donosi novu tematiku niti se u samom staru posmatra na taj način, njeno bogatstvo leži u samom smislu sopstvenog nasleđa, te kao takva zauzima i ozbiljnu stranu obavezne literature. Sama predstava deluje nostalgično i potresno, ali ipak nosi deo svih nas sa ovog podneblja.

Labudovo jezero Metju Born (Matthew Bourne)

U Londonu tačnije u Sadler's Wells teatru godine 1995. izašla je premijera po meni do sada jedne od najboljih produkcija savremenih-"preobrađenih" plesnih bajki Labudovo jezero Metjua Borna. Balet je baziran uglavnom po ruskom libretu baleta Labudovo jezero odakle je kao i logičan izbor bila muzika Petra I. Čajkovskog. Stilski Metju Burn bazirao se takođe na film "Ptice"(The Birds) Alfreda Hičkoga. Kao takva simbioza dva remek dela Burnov put se do savršenog dela sam otvarao, a pravu kulminaciju kao ideju balet dobija sa muškim igračima koji tumače labudove. Jedno ovakvo baletsko čudo (Time Out New York) nikada u ovako upakovanoj estetici se nije pojavilo do tada. Dualizam modernog društva i utopijsko traganje isplesano u tradicionalnim okvirima na jednu romantičnu partituru zaista je delo genija. Labudovo jezero Metjua Borna do dana današnjeg ostalo je nepomerljivo u tehničkom i idejnom smislu, a zasluge leže u sjajnom sinopsisu koji prati i koreografski jezik kojim se služio Born. Visoko estetsko dostignuće ove predstave leži i u sjajnim interpretatorima. Kostimski i scenski, a na prvom mestu koreografski Born i njegovi labudovi nikada neće biti prevaziđeni, a muzika P. I. Čajkovskog već je odavno večna.

Izložba "Sila tela-Vestalske device"

Posle izložbi u galerijama Berlina i Soluna, novi serijal Sila tela pod nazivom Vestalske device juče je otvorena izložba u Karađorđevoj 48. Prikazujući ženska tela posebno naglašavajući ženstvenost i senzualnost kroz pokret na fotografijama velikih dimenzija izloženih u prostoru koji kao da je pratio skrivenu igru samih modela-devojka na platnu. Svojim radovima sam autor kaže da je želeo vratiti društvo u vreme kada je moral bio daleko od dna u kome se sada nalazi, pa samim fotografijama ostavlja utisak čistote i nevinosti. Svoju ljubav prema fotografiji profesor FPU Vladimir Tatarević prenosi i na buduće kolege-studente kojima deli jednu važnu poruku da od umeće i ljubavi prema fotografiji mogu preživeti, a kao strog profesor na prvo mesto stavlja dobru komunikaciju sa studentima. U seriji "Vestalske device" za svoje modele umetnik je odabrao (ne slučajno) tri mlade žene i takođe umetnice baletske profesije. Savršen sklad gospođica M. Jević, A. Bibić i J. Mirosavljević uspešno je prenet na fotografiju, te sam odraz ne gubi na jačini pokreta, ženstvenosti i seksipila ovih mladih predstavnica današnje baletske umetnice. Svaka od njih iznela je svoju ličnost na ubedljiv način... Da vreme prolazi, a slika pamti ostaje još jedan izuzetan trag u vremenu, trag mladosti, nevinosti i čistote kao nekad u starom Rimu sveštenice boginje Veste.

PARANOJA ŠIK

Premijerno je izveden plesni komad Isidore Stanišić "Paranoja šik" u petak 13. Novembra na sceni BITEF teatra, u okviru projekta osnivanja BITEF dens kompanije. U najnovijem ostvarenju Stanišićka je za svoj novi projekat izabrala temu koja je postala sastavni deo modernog društva, odnosno paranoju kao osobinu pojedinca. Na muziku Anje Đorđević, vrlo ekstremnu u pojedinim sekvencama, četiri igrača postavljena u epicentar društva sučeljavaju se sa različitim situacijama opasnosti društva. U belim kostimima ukomponovanim sa scenografijom iste boje predstavljali su sterilnost i potencijalne kandidate koji su izloženi različitim vrstam opasnosti. Svetlosnim rešenjima "Paranoja šik" nas je upućivala na različite vrste ugroženosti igrača-kandidata-zamorčića u kavezu-laboratoriji. Sama predstava nema plesno razvijanje, osim komplikovanih padajućih pokreta koje su igračice vrlo spretno i uvežbano plasirale, svaka svojim telom, a najveću pažnju svakako da je ostavila Mlica Pišić. Kraj predstave u delu gde se jedna od protagonistkinja interaktivno uključuje sa publikom može se tumačiti na nekoliko načina. Pobeda paranoje, preći granicu straha ili možda... Svakako da je Isidora možda i postigla željeni efekat ostavila nas je u sopstvenoj paranoji traženja odgovora, borbi za mesto u društvu koje svakim danom nameće nove sisteme opreza.

BONET Bitef Teatar

Na sceni Bitef teatra 8. Novembra gostovala je predstava "Bonet", koprodukcija koreografa Maše Kolar, Zorana Markovića i Lea Mujića. Skup nekoliko različitih koreografskih minijatura, sklopljenih u jednu celinu delovali su nedovršeno ali u svakom slučaju savršeno. Odsutnost režije i scenografije, nisu ni najmanje smetali dantemu Kolar-Marković da svoju ekspresiju vrlo interesantnih i raznovrsnih pokreta predstave publici. Svakako da je bio i prepoznatljiv stil Mujića, čije prefinjene linije u kreaciji Kolar-Marković zaista dobijaju svoju novu čitljivost gledaoca i suštinu. Minimalistički pristup tokom izvođenja igračkih partitura presecala je jaka i upečatljiva muzika nekoliko različitih autora. Interesantan pristup u sredini kolaža "Bonet" bio je film koji predstavio igrače pod nazivom "Colour lab", projekcija koja je publici predstavila video koreografiju istog para. Kraj predstave bila je ekscentrična duetska igra kojom su Maša Kolar i Zoran Marković završili svoje veče. Vrlo ineresantno osmišljeno veče predstavili su na svoj uvek poseban i upečatljiv način, a Bitef teatar svakako zavređuje pohvale za ovakve programe. U iščekivanju nove premijere na istoj sceni, pozivamo sve ljubitelje baleta da podrže umetnost i baletski esnaf, te se u buduće potrude i da kupe kartu. Da bi nešto razvijali morali bi delimično i ulagati, činom palaćanja karte pa bilo to i sa popustom simboličnim, dajemo primer drugima da mi jedni druge podržavamo i poštujemo.

EVROPA 2010

Sutra, tačnije u noći između 9. i 10. Novembra navršava se dvadeset godina ujedinjenja jednog, grada, nacije i Evrope. Tog istorijskog dana srušena je gvozdena kapija koja je delila skoro trideset godina Evropu na zapad i istok. Kao očevidac pomenutog zida, tada vrlo mlad nisam razumeo pravu svrhu njegovog postojanja i pored dedinog upečtljivog predavanja iz istorije. Ujednjenjem grada Berlina i Nemačke, prestale su podele i Evropa je postala centar demokratskog modernog društva. Nešto južnije u tom trenutku počele su nove podele i podizanje novih blokova nacionalističkih vladavina. Tako razjedinjeni i ponovo "ograđeni" posmatrali smo slobodu i prednosti jednog društva zatvoreni u svoje podrume. Uvođenje blokada za građane naše zemlje i mučnih putnih dokumenata bez kojih nisi mogao da mrdneš ni na sever ni na jug. Srbija je 5. oktobra 2000. godina izabrala novi put demokratske budućnosti. Ista ona energija koja 89.- te pulsirala u Berlinu probudila se i u nama... Ostao je još jedan zid koji će uskoro biti srušen, a to je skidanje viza za građane naše zemlje i ponižavajuće čekanje ispred konzulata naših komšija. Hrleći ka 01. januaru odnosno 19. decembru sa nestrpljenjem čekam proslavu ponovne slobode i ujedinjenja sa Evropom! Moj šampanjac se hladi a svima Vama želim Srećan povratak u slobodu!

KO TO TAMO PEVA

22.. Decembra navršava se pet godina jedne od najspektakularnijih premijera beogradskog baleta "Ko to tamo peva"u koreografiji Staše Zurovca. Ništa do tada (a ni posle) nije promenilo tokove beogradskog baleta i put kojim će se razvijati jedan novi pokret savremene scene nacionalne kuće. Analizirajući prošlost beogradskog baletskog repertoara, sličan uspeh imao je balet Dimitrija Parlića "Čudesni Mandarin". Ne samo da je balet "Ko to tamo peva" postao jedan novi brend nego su i igrači postali deo javnog debatovanja u širim krugovima. Podela kojom je Zurovac premijerno istupio pred publiku bila je pravi pogodak, te dugim procesom stvaranja predstave ostavio samo najupečatljive umetnike. Tako vođen duetski par Dalija Imanić i Milan Rus, na jučeršnjoj predstavi nisu odstupili ni u najmanjim koracima koje je koreograf postavio pet godina u nazad. Savršeni stil i uvežbanost protagonista jeste činjenica da predstava "Ko to tamo peva" i danas nosi kvalitet kojim je i proslavljena. Ekvivalent svega toga je i dalje pozivanje na festivale širom sveta. Skromni i harizmatični Zurovac takođe neguje emocije da je njegovo baletsko delo na inicijativu tadašnjeg upravnik gospodina Tadića jedno od omiljenih kreacija. U nadi da se u baletu Narodnog pozorišta neće čekati narednih pedeset godina da se ponovo desi buđenje koreografskih ideja pozdravljam svaku kreaciju čija retorika može da se poredi sa večnim "KO TO TAMO PEVA".

Copy - paste

U decemebru 2002. godine premijerno je prikazan film "Moja velika mrsna pravoslavna svadba" ( My Big Fat Greek Wedding), romantična komedija koja se za kratko vreme pokazala kao pravi filmski hit. Glavna protagonistkinja poreklom grkinja, radi u porodičnom restoranu i njena jedina obaveza prema svojoj porodici je više od svega da se uda za Grka. Ceo zaplet filma započinje kada se mlada Tula zaljubljuje u mladog profesora koji naravno nije Grk.
Ovaj film se u novijoj američkoj kinematografiji nisko budžetnih filmova karakteriše za jedan od najuspešnijih u celoj istoriji filma. Zaradio je preko 169 miliona dolara a nekoliko nedelja je držao prvo mesto najgledanijih filmova.
Ovih dana u bioskopima pojavio se novi film iz iste produkcije pod nazivom "Moja velika grčka avantura" (My life in ruins http://www.youtube.com/watch?v=AkRMBRxC_Gk). Nešto malo drugačije dramaturške radnje ali vrlo slične prvom filmu. Ova romantična komedija u nešto kraćem trajanju takođe se bavi mladom grkinjom Georgiom koja svoj novi početak vidi u povratku u domovinu i zaposlenjem kao turistički vodič.
Kada jedan film ostavi tako dobar utisak kod gledalaca uvek se javi želja za nastavkom, što se u većini slučajeva kasnije pokaže kao loš izbor (ne računajući osnovnu lektiru filmova 007, Kum, Odiseja, Ajkula itd.). Pomno prateći novi film "Moja velika grčka avantura", gledalac je rasterećen sa već predpostavljenim zapletom, koji svakako upotpunjuju romantični kadrovi Grčke i muzika koja nas uvek seti na sunčane dane godišnjeg odmora...