L vie en rose!

http://www.politika.rs/rubrike/Kritika/pozorisna-kritika/Nova-energija.sr.html

Јелена Кајго

На сцени Националног театра имали смо прилику да, после дуго времена, видимо радове три кореографа млађе генерације – „Интервал”, ауторског тандема Зорана Марковића и Маше Колар, и „Вива ла вида” Александра Илића. Фестивал кореографских минијатура, на коме су дебитовали са својим кратким радовима, послужио је као одскочна даска овим ауторима да добију прилику и развију једночине балете на Великој сцени.

Зоран Марковић има изузетно богато играчко искуство које обухвата ангажмане у реномираним плесним компанијама и сарадњу са најзначајнијим европским кореографима, попут Нојмајера, Ека, Килијана, Лајтфута... Маша Колар је радила са Еком, Нахарином, Бигонцетијем..., тако да овај пар свакако има одличну базу на којој може да гради своја кореографска дела. „Интервал” је дело које свој кореографски рукопис заснива (можда чак и у превеликој мери), на делима поменутих аутора, а његова тема – несналажење индивидуе у савременом свету – пружа обиље могућности за интервенције у покрету, које аутори у великој мери и користе. Једина замерка јесте што је драматургија комада мало нејасна, недефинисана, па се плес често губи у апстрактној кореографији која се удаљава од теме и постаје сама себи сврха.

Музика Лајка Феликса даје потребну динамику плесу а кореографски пасажи су врло надахнути и вешто укомпоновани. Дизајн сцене је сведен – само једноставан зид у позадини и на њему једна врата, костими су такође сведени и врло ефектни. Кореографски квалитети „Интервала” су неоспорни и указују на велики креативни потенцијал његових аутора. Потребно је само да се они отргну од дела својих великих узора и крену корак даље у креирању свог оригиналног језика и своје сценске поетике. Играчи су се одлично снашли у овом захтевном и веома атрактивном стилу – Тамара Ивановић, Сања Нинковић, Олга Олћан, Милица Јевић, затим Јовица Бегојев, Никица Крлуч, Милош Кецман и Милош Исаиловић.

„Вива ла вида” је комад инспирисан животом и стваралаштвом мексичке сликарке Фриде Кало. Инспирисан њеном огромном снагом воље, жудње за животом, страшћу која не јењава... Александар Илић је и у својим ранијим радовима показивао афинитет према латиноамеричкој култури, музици, сензибилитету..., а у овом делу та његова фасцинација сасвим долази до изражаја. Кореограф се (што се испоставило као добра одлука) окреће светлијој страни приче о страсти за животом, па трагедију и патње сликарке ставља у други план, а кроз рад провлачи духовите сентенце, дуете са букетима цвећа, благо карикирање у изразу и покрету, револуционарни дух, игру трансвестита...

Међутим, концепт комада за који се Илић определио био је заправо мач са две оштрице – та доза театралности, хумора, употреба видео бима, повици играча и врисци играчица... – све је то на једној страни значајно обогатило представу, али, на другој страни, у жељи да на сцени ниједног тренутка не буде празног хода, кореограф је набацивао идеје, гомилао их, и на крају загушио представу. Тако на видео биму гледамо прво Че Гевару, потом портрете свих играча, па онда и Фриду Кало..., затим по сцени падају латице, на видео биму гори ватра, играчки пар се уздиже у небо... Због великог броја идеја и ефеката, али и великог броја сцена, представу је било тешко повезати, па су њени шавови доста груби и то јој одузима утисак добре целине. Ипак, Александар Илић је показао да има дара да осмисли занимљиве и врло квалитетне плесне деонице – ту је одличан соло Олге Олћан, као и два лепа, суптилна дуета (Тамара Ивановић, Јовица Бегојев, Сања Нинковић, Никица Крлуч). Врло убедљиви и изражајни били су Милица Јевић и Милан Рус, у чију игру је кореограф укомпоновао импресиван плес корпуса и руку.

„Интервал” и „Вива ла вида” значајан су репертоарски подухват у београдском Балету. Мала доза трансфузије. Не само због пружања шансе младим кореографима, већ и због драгоцене прилике да играчи заиграју нове плесне стилове. Поготово стил „Интервала” који већ деценијама влада европским сценама, а који на нашој сцени до сада није заживео.

Mladi koreografi Autor: Milica Zajcev

Veče mladih koreografa, izvedeno u Narodnom pozorištu u Beogradu, povodom ovogodišnjeg Svetskog dana igre, predstavilo je dva jednočina baleta mladih koreografa Zorana Markovića i Maše Kolar, sa „Intervalom“ i Aleksandra Ilića sa „Viva la vida!“

Marković, uz veoma stručnu asistenciju Maše Kolar (oboje imaju većbogatu i uspešnu međunarodnu karijeru), svoje scensko i igračko iskustvo pretočili su u kraći balet „Interval“, na muziku Lajka Feliksa, koji se i igra i gleda bez daha. Uzimajući za glavnu temu „nesnalaženje jedinke u savremenom svetu, u kojem i pored dinamičnosti svakodnevice vreme ustvari stoji“, Markovićje postigao uskovitlanost, silovitost, dinamičnost plesnih slika kakava se retko viđa. Četiri igračka para, znalački odabrana - Sanja Ninković, Tamara Ivanović, Olga Olćan, Milica Jevići Jovica Bogojev, Nikica Krluč, Miloš Kecman i Miloš Isailović, u skupnoj i pojedinačnoj igri gotovo da su lebdeli prostorom scene, ne dozvolivši ni najmanji predah. Izdvojiti ma koga od njih bilo bi nepravedno. U dekoru Borisa Maksimovića i kostimima Katarine Grčić, jednostavnim i prilagođenim temperamentnoj i raznolikoj igri u kojoj zaista nije bilo ni jednog ponovljenog pasaža, svi izvođači „Intervala“ doprineli su ovom snažnom i uzbuđujućem plesnom događaju. To ohrabruje i otvara puteve sjajnije budućnosti celog beogradskog Baleta. Ne treba smatrati da smo drski i prepotentni ako naglasimo da je „Interval“ bio u umetničkom smislu mnogo upečatljiviji od nedavno viđene postavke na istu muziku Johana Ingera - „Napuštene kuće“, koju je izveo čuveni Kulberg balet.

Muzički kolažraznih autora, inspirisan latinoameričkim melodijama i ritmovima, činio je osnovu baleta „Viva la vida!“ Aleksandra Ilića, koji je većimao zapažene uspehe u malim plesnim formama na Festivalu koreografskih minijatura u Beogradu. Ovaj predani prvi solista beogradskog Baleta, ovom postavkom želeo je da sačini igrački omažljudskoj snazi i iskušenjima, radosti i patnji, suzama i smehu... Iako je nagovešteno da je „inicijalna kapisla“ za predstavu bila stil i manir čuvene meksičke slikarke Fride Kalo, sem filmske muzike, nije se to videlo u raznovrsnim plesnim prizorima, čija dramaturgija je morala biti koherentnija. Odabrani ansambl izvođača je sa velikim simpatijama za koreografa spremno interpretirao ponekad veoma duhovite, ponekad nostalgične igračke skice, živopisne u svojom razigranom koloritu, čemu su doprineli i kostimi Olge Mrđenović.

Iako je veoma teško izdvojiti najimpresivnije izvođače Ilićeve koreografije, ipak pomenimo senzualnu Olgu Olćan, koja je u predugoj solo varijaciji ispevala svojevrsnu odu životu. Istinski produhovljen, iznenađujuće plastičan, u svakom trenutku pun vizuelnog sklada lepe igre, bio je Milan Rus, koji je znao da napravi distancu u tumačenju odnosno predstavljanju ženskog lika. To i pored koketne pantomime nije pošlo za rukom Svetozaru Adamoviću, koji se karikirano poistovetio sa svojom ženskom ulogom.

Na kraju sugestija - uvereni smo da bi ovo veče mladih koreografa bilo efektnije da se prvo izvodi „Viva la vida!“, a zatim „Interval“. Posle ove predstave nadamo se da je svima jasno da beogradski baletski ansambl najuspešnije izvodi savremene balete pune dinamike, temperamenta i snažnog igračkog angažovanja. To je većbilo uočeno posle izuzetnog uspeha predstave „Ko to tamo peva“, a sada je potvrđeno. Na osnovu toga trebalo bi sadržajno bogatiti repertoar beogradskog Baleta, a posebno obratiti pažnju prilikom planiranja budućih gostovanja u inostranstvu.

http://www.danas.rs/vesti/kultura/mladi_koreografi.11.html?news_id=160240

U slavu života

Narodno pozorište u Beogradu poverenje je poklonilo dvojici mladih koreografa - Zoranu Markoviću, slobodnom umetniku, koreografu i pedagogu, koji je sa Mašom Kolar pripremio dvadesetominutni „Interval“ - balet na muziku Lajka Feliksa i Aleksandru Iliću, solisti Baleta Narodnog pozorišta, za četrdesetominutni balet „Viva la vida“ inspirisan životom i slikama Fride Kalo.
Obe premijere predstavile su igrače u sjajnom svetlu. Nabijeni energijom, poletom, savremenim pokretom koji konačno „okreće list“ i raskida sa neoklasikom - igrači su isprovocirali burne i dugotrajne aplauze publike. Pokazali su se dostojni svake svetske scene i(li) festivala na koje Balet Narodnog pozorišta sve ređe odlazi.
„Interval“ sa osam izvođača ipak je u prvi plan izbacio solistkinju Tamaru Ivanović. Zablistala je u novom svetlu i pokazala kakav repertoar odgovara njenom temperamentu. Ipak, oni koji su nedavno u okviru Beogradskog festivala igre videli nastup Kulberg baleta iz Švedske - na (istu) muziku Lajka Feliksa, sa skoro identičnim kostimima - mogli su da pronađu i analogiju Markovićeve sa koreografijom Johana Ingera. I, koliko god je logično da se koreograf na početku karijere osloni na slavni uzor ostaje pitanje gde je granica originalnosti.
Aleksandar Ilić je pred sebe postavio složeniji zadatak. Izbegavši narativnost uspeo je da dinamični i dramatični život Fride Kalo pretvori u poemu o životu i hrabrosti uopšte. Odličan ansambl, u kome su svi imali podjednako važne zadatke, atmosferom je dočarao univerzalnu priču, ali sugerisao i slikarstvo slavne Meksikanke. Koreografski dosledno ispisan omaž jednom životu, Ilića je predstavio kao inventivnog stvaraoca. Ali, i više od toga - kao talentovanog umetnika predstavio ga je duh koji je uneo u „Viva la vida“: osećanja koja su oscilirala od bola (Milan Rus), preko očajanja (Olga Olćan) do parodije (Svetozar Adamović) i smeha. Humor kojim je predstava zračila ni u jedom momentu nije „skliznuo“ u kerefeku i jeftinu dosetku.
Pokazalo se da je i bez velikih sredstava moguće prirediti odlično pozorišno veče - možda baš onda kad se osloni na mlade stvaraoce.
http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=12&status=jedna&vest=144565&title_add=U%20slavu%20%C5%BEivota