Na prvi dodir/Primo Toscare

Koreografiju Matteo Levaggi na prvi osećaj čini reflektovanje jedne ravna sterilne linije, iz koje naravno posmatrač, gledaoc iščekuje konstantnu radnju razvijanje dela, a sama ostaje netaknuta ček nepromenjiva do samog kraja predstave. Ističući u prvom planu izuzetnu plastičnost ruku i nogu, koreografski kolorit predstavlja jednu vrstu same instalacije dok su tela i pored naleta akrobatskih van centra položaja u savršenom balncsu nepromenjivog stanja mirnoće. U potpunom sagledavanju Levaggievog dela ne možemo zapostaviti scenografiju, koja svojim prisustvom upotpunjuje samu igračku priču, i ako gotovo nenametljiva ostaje prisutna i integrisana u kompletno delo. Levaggi je pripadnik mlađe generacije koreografa, i svojim koreografskim pravcem sledbenik je post-klasične izražjne estetike. Sagledavajući kompletno delo osavlja vas u svojim jedinstvenim okvirima, okvirima za telo, vazduh dušu i beskonačnost...

Artifakt/Artifact

Uđi unutra, otkri prostor u kome lutaš-možda je najbanalniji predgovor za balet Williama Forsythe koji je otvorio ovogodišnji Festival igre 2011.
Na samom početku predstave minimalnim pokretom silueta igrača prelazi preko cele scene i lagano umiruje pogled gledaoca dok žena u istorijskom kostimu poziva simbolički da se upustimo i zađemo u scenu. U zbijenim redovima igrači kroz zamračeno svetlo pomalo primitivnim dakle skoro osnovnim pokretima menjaju pozicije ruku. U vrlo organizovanom redu neki drugi glas-čoveka sa megafonom daje upustva koja se beskonačno upliću sa klavirskom pratnjom. Veoma preciznim formacijama igrači ostvaruju impresivnu čistu igru, što u drugom delu postaje upačatljivo sa prekidima koje čini naglo spuštanje zavese. U trećem delu baleta od igračkih elemenata prikazane su osnovne vežbe klasičnog baleta, a sam dekor u službi samog igrača ruši se iza njih u snažnom nasrtaju bujice reči koje izgovara žena. Sama završnica predstave nastaje u nizu redova koje formiraju igrači, beskonačnim ponavljanjem istih pokreta a žena koja nas je uvela u predstavu pokazuje pravac za napuštanje svojim glasom "Izađi napolje".
Artifakt je nastao davne 1984. godine, smešten u današnje vreme svojim snažnim koreografskim jezikom imponuje današnjem vremenu uvek kao nov. Uvek može da se postigne klasična inovacija, a pre svega mera suštinskog kvaliteta. Odnos solista i corps de balleta je tanka ali fina linija svakako iznenađujuće neprimetna. Postavka svetla je u svakom pogledu jedna akademska sekvenca kompletnog dela. Daljnji opis bi mogao da se pusti u beskonačno, zato ću se ovde zaustaviti jer retorički i ne mogu da se odvojim od samog utiska koji itekako dan, dva posle same predstave i dalje dominantan u svakom pogledu kvaliteta i vrednosti dela.