OTELO

Premijerom baletske predstave "Otelo" u koreografiji Maše Kolar i Zorana Markovića započeta je nova sezona BITEF teatra.
U iščekivanju beogradske premijere "Otelo" je svoje prvo prikazivanje imao na Budva grad festivalu, gde je ispraćen sjajnim prijemom kod publike i burnim ovacijama.
Šekspir je izazov svakog zrelog umetnika, pa tako i koreografskom dvojcu Kolar-Marković bio je "nametnuta" ali neizbežna idejna teza iz koje su svoje tumačenje preneli gledaocu jednim novim savremenim igračkim jezikom, bez izmeštanja osnovnih mehanizama osećanja na prvom mestu ljubavi, mržnje i zavisti. U prvom planu "Otela" je dominantnost glavnog para Otela i Dezdemone koje tumači igrači Nikola Tomašević i Tamara Pingović. Harizmatični umetnik Tomašević vrlo je posvećen mačoističkom prikazu Otela koji je dominantan i besprekorno tehnički ubedljiv u svom liku, ipak nežan i suptilan u duetu sa Pingovićevom pogotovo prvom u iskazivanju ljubavi i strasti. njegove grupne deonice bile su energične i potpuno osvežavajuće u smislu da na Tomasevica možemo i u budućnosti posmatrati kao umetnika koji će se nesumnjivo razvijati i tragati u novim plesnim izazovima. Dezdemona je pored Otela ključ predstave, pa i ako balestkoj publici poznatu Tamaru Pingović, upoznali smo u jednoj novoj liniji plesne umetnosti. Tehnički Tamara je bila kao i uvek sigurna i tačna, a njena potresna sudbina lika bila je najubedljivija u samoj završnici predstave. Savršen minimalizam u predstavljanju smrti bio je jednostavan a prelep kao i poslednji "krik" umirućeg tela u sceni njenog ubistva. Pored glavnih protagonista bilo je lako raspoznati i ostatak igrača koji su imali prostora da razviju svoje uloge. Pa tako u ulozi Emilije koju interpretira Ana Ignjatović-Zagorac možemo da se otisnemo i nestanemo zajedno u trenucima vrlo potresnog plesa i ekstatičnog tumačenja svih deonica koje je Ana odigrala. Njeno kreiranje uloge i sama interpretacija bila je istaknuta i vrlo upečatljiva, a u duetskom okviru sa partnerom Strahinjom Lackovicem bila je snazna i dominantna. Pored njih jednu pravu profesionalnu igru izneli su i trojac Jevic Milica, Isailovic Milos i Kecman Milos. Nesto manje zastupljeni a opet neophodni bili su sve prisutni i vrlo energicni u svom nastupu. Kostimi Angeline Atlagic bili su nesto manje inovatini, medjutim neodvojivi baleta "Otelo", svojim kontrastnim bojama oni su oslikavali neutralnu podelu igraca u predstavi. Scenografski "Otelo" je imalo nametljivu temu pogotovo u rekviziti casa koje su bile posute po sceni, neverovatno su davale jedan specifican stil samom pokretu i predstavi uopste. Mozemo li konstatovati da je Beograd bogatiji za jos jednu sjajnu produkciju?

U slucaju "Otela"- u svakom segmentu predstave.

ODLAZAK GENIJA ili "Kako sam pojeo sam sebe"

VOJISLAV VOKI KOSTIĆ svoj izgaralački život ostavio je u nasleđe srpskoj, evropskoj, kosmičkoj civilizaciji, ne u granicama i mogućnostima jednog umetnika, njegovo stvaralaštvo nosi težinu nekoliko lica u tom čudesnom vizionarskom geniju.
Rođen je 21, septembra, 1931. godine u Beogradu, iz poznate beogradske porodice od oca dr Aleksandra Đ. Kostića i majke dr Smilje rođ. Joksić.
Beograd je bio je centar Vokijevog kosmosa, tu se školovao, živeo i stvarao.
Svojim čudesnim darom od svega je pravio majstorska umetnička dela, bilo da je u pitanju muzika, drama ili zabava. Komponovo je za pozorišta(309), TV serije(250), Tv drame(27), TV emisije(20), radio drame(20), Filmove(66), samostalne gramofonske ploče(30), samostalna dela(93), pesme, balade, songove.
Kolubarska bitka, Idu dani, Ko to tamo peva su vanremenska dela, koja i dalje tragajući vremenom isnpirišu i rastu. Vokijev hobi je bio i kuvanje, tako je ovaj boem i svojim "sporednim" talentom napravio sjajne televizijske zapise o veštinama kuvanja koju dopunjuje sjajna knjiga "Kako sam pojeo sam sebe". Da je živeo još jedan život stvorio bi delo da pokrije svaki segment umetnosti, a njegova zaostavština biće svakako civilizacijska ostavština. Na neki čudan način svojim prkosnim temperamentom ovaj dečačić i borac za ideju, ne može da nestane, i pored svake činjenice da je zaspao 29, septembra 2010. godine. U prkos svemu želeo je da umre u Beogradu... "Firma Krstić i tvoj narod se sprema da te isprati-dok ti samo snevaš".

T.E.O.R.E.M.A.

Imamo li srodnu dušu? Imamo li svi srodnu dušu? Imamo li dušu... Ili živimo po ustaljenom šablonu života, prateći ga poput unapred zacrtane i više kompromisno prihvatane putanje.
T.E.O.R.E.M.A. predstava u režiji Gžegoža Jažine zapravo scenskoj adaptaciji Pazolinijevog filma Teorema snimljenom pre četrdeset godina, jeste na neki način labaratorijski esperiment glumaca čiji je cilj da pokažu kako nas je globalna industrija odvojila od vere, međuljudskih odnosa i načina da se volimo. Zatvoreni u savršenu kocku-kuću u kojoj dominira sva rešenost i savršenost jednog porodičnog života u stvari jeste disfunkcija iste i traganje za nastavkom života kada se u kritičnom trenutku zapitamo možemo li ili trebamo li dalje. Gotovo bez reči u prvom planu predstave su same emocije aktera izokrenutih iz same kože doslovno do kosti, estetski besprekorno minimalistički našu pažnju drže sve vreme. U prvom planu tu su pet glumaca, čineći porodicu na čelu sa ocem, majkom, sinom, ćerkom i kućnom pomoćicom. Ovo je priča na prvi pogled o vrlo uspešnoj porodičnoj zajednici čiju šablonizovanu harmoničnost razbija telesna privlačnost iznenadnog posetioca. Nadomeštanje sopstvene egzistencije članovi porodice pronalaze u zagonetnom posetiocu. Komičnim scenama Jažina postavlja scene zavođenja, a skoro najviše smeha ostavlja scena kada jedan lik upita kućnu pomoćicu da li zna da govori. Svetlosna rešenja, scenska kompozicija kao i muzička podloga su savršeno uklopljeni u ceo tok predstave, neizostavni kao i sama gluma. Na kraju ove samoosvešćujuće predstave ide kratak film gde pitaju sugrađane "veruju li u čuda?"...
Verujete li?

TUŽNI TROPI/TRISTES TROPIQUES

Predstavom TUŽNI TROPI italijanski koreograf i plesač Virđilio Sijeni, predstavio je svoje poimanje poznatog dela Kloda Levija-Strosa- “oca savremene antropologije”.
Oživljavanjem mitske priče inspirisane davnim plemenskim plesom, kroz maglu igračice postavljaju žensku gotovo prozirnu igru. U zamagljenim senkama obrisi gotovo hipnotički uvlače vas u samu scenu, opijajući nas vizuelno i emotivno. Sama igra postavljena je na nivo minimalističkog pokreta sa teškim tehničkim mogućnostima u kojima telo vlada nenametljivom ritualskom igrom. Ne definisana scenografija Virđila Sijenija sa prelepim koloritima traži svoj izraz sa opijajućom muzikom Frančeska Điomija, ili bolje definisano muzičkom improvizacijom koja poput najfinije pesme nostalgično prati "stihove" od tela.
Pravi efekat predstave je svakako njen početak, šaputanje koje nas kroz muzičke kadence uvodi u zamagljenu scenu, i završava se gotovo ekstatično poput mantre sa istom temom.
Uloge životinja u predstavi nas podsećaju na plemensku ravnotežu života i smrti. Predstava je vrlo emotivna i nostalgična, za vremenom i kulturom koji sami sebi brišemo pod uticaje "vele-sila" i marširajuće hiper zapad kontrole. "Tužni tropi" su predstava od koje ne može da se odustane, na samom kraju leži početak i tihi šapat tužnih paunova.

09, mart, 1991.

Danas se sećam da je davne 1991. godine osvanula slika jedne neprikosnovene heroine čiju potresnu fotografiju ispred vodenog topa nikada neću zaboraviti. Izgledala je kao moja mama ili tetka na koju se ceo svet ustremio samo zbog toga što je želela život i demokratiju svojih vršnjaka koji su živeli u Parizu, Londonu ili Amsterdamu. Dragana Milojević-Srdić simbol hrabrosti i ponosa, potpuno sama jača od bilo kog režima sa svoja tri prsta nadaal se da će svojim otporom rezultirati vrlo brzo boljim danima. Da je tada znala da ideali za koje se bori neće zaživeti ni narednih 20-tak godina ne bi ponovila istu scenu. Mada hrabrost je osobina kojom se ne kontroliše, a želja za životom kao i verom ne treba nikada da posustane. Često smo se pitali te devetomartovske večeri šta se desilo sa ženom ispred vodenog topa. Moja baka je mislila da su je ubili, tek kasnije srećna je otkrila u jednim novinama da je tu kao simbol bolje budućnosti. Dragani Milojević-Srdić nije ostavren san da živi u evropskoj Srbiji, život je prebrzo koračao za nju da bi dočekala, ali ne ostala i podsetnik "gde smo" i "gde ćemo". Njeni preveliki ideali pretvorili su se u svoju suprotnost, ostala je nezaobilazni trag jednoog ludog vremena, jednog ružnog života moje zemlje. U njeno ime i ime svih heroja tog vremena treba tražiti nove puteve a ciljeve ostvarivati, svoje strasti usmeriti novom dobu, koji juriša i ne čeka narednih dvadeset.
Hvala Dragana na svemu.

LJUBAV

Koliko je moćna tvoja ljubav da me tera na nove stranice pisanja o kiši i sreći. Slušajući Hopkinsa uskratih sebi trezveno razmišljanje. O pustuši dodira ti pričam ako me čuješ kroz mokru kosu i te tvoje pomućene braon velike oči.
Nismo bili jasni kada smo se pitali gde da se sakrijemo od ljudi koji su osetili kidanje i puls dva ludačka tela koja se muče i savijaju u slatkom bolu beztežinskog razuma. Zbog koga loviš leptire i pričaš priče o njima, oni umiru za dan dva a već si ih lovče moj nahvatao milion... Pratim te po prahu sa krila koji ostavljaš na zidu ispred ulaza. Ponekad se uplašim kada nema novog znaka ali već se u srcu stvori odraz tvog dlana koji me čuva i teši. Čujem ti reči, čujem ti reči i znam da si mi već put pod svakom mapom sveta. neka ova noć bude rascepana tvojim dečačkim smehom od koga se i sam veseliš.
"Usanjaj" me u svaku poru u svaku venu... Kiša staje, samo par kapljica kao znoj sa prozora klize u dolinu ispod mojih soba. Volim te.

LJUBIĆ

Restoran "LJUBIĆ" nalazi se u ulici Gospodar Jevremovoj 25, grad Beograd. Pored izuzetno bogatog menija raspolažu sa nekoli vrsta pića koje samo možete poručiti na ovom mestu. Prostor je urađen na dva predivna nivoa sa vrlo ambijentalnom muzikom. Odlika "Ljubića" su predivni domaćini koji vas ugoste i i informišu o svakoj pojedinosti dnevnog izbora. Posetiti "LJUBIĆ" a ne poručiti PIMS' isto je što i posetiti BILBAO a ne videti Guggenheim. Na kraju Beograd zaista ima jedno novo mesto gde se mogu sresti vrlo IN ljudi a da čine neke nove intelektualce grada.Uz zvezdano nebo NEW YORK ima alternativu-"Ljubić".
Zašto da ne. Pims': again...