Danas se sećam da je davne 1991. godine osvanula slika jedne neprikosnovene heroine čiju potresnu fotografiju ispred vodenog topa nikada neću zaboraviti. Izgledala je kao moja mama ili tetka na koju se ceo svet ustremio samo zbog toga što je želela život i demokratiju svojih vršnjaka koji su živeli u Parizu, Londonu ili Amsterdamu. Dragana Milojević-Srdić simbol hrabrosti i ponosa, potpuno sama jača od bilo kog režima sa svoja tri prsta nadaal se da će svojim otporom rezultirati vrlo brzo boljim danima. Da je tada znala da ideali za koje se bori neće zaživeti ni narednih 20-tak godina ne bi ponovila istu scenu. Mada hrabrost je osobina kojom se ne kontroliše, a želja za životom kao i verom ne treba nikada da posustane. Često smo se pitali te devetomartovske večeri šta se desilo sa ženom ispred vodenog topa. Moja baka je mislila da su je ubili, tek kasnije srećna je otkrila u jednim novinama da je tu kao simbol bolje budućnosti. Dragani Milojević-Srdić nije ostavren san da živi u evropskoj Srbiji, život je prebrzo koračao za nju da bi dočekala, ali ne ostala i podsetnik "gde smo" i "gde ćemo". Njeni preveliki ideali pretvorili su se u svoju suprotnost, ostala je nezaobilazni trag jednoog ludog vremena, jednog ružnog života moje zemlje. U njeno ime i ime svih heroja tog vremena treba tražiti nove puteve a ciljeve ostvarivati, svoje strasti usmeriti novom dobu, koji juriša i ne čeka narednih dvadeset.
Hvala Dragana na svemu.
Нема коментара:
Постави коментар