Koliko je moćna tvoja ljubav da me tera na nove stranice pisanja o kiši i sreći. Slušajući Hopkinsa uskratih sebi trezveno razmišljanje. O pustuši dodira ti pričam ako me čuješ kroz mokru kosu i te tvoje pomućene braon velike oči.
Nismo bili jasni kada smo se pitali gde da se sakrijemo od ljudi koji su osetili kidanje i puls dva ludačka tela koja se muče i savijaju u slatkom bolu beztežinskog razuma. Zbog koga loviš leptire i pričaš priče o njima, oni umiru za dan dva a već si ih lovče moj nahvatao milion... Pratim te po prahu sa krila koji ostavljaš na zidu ispred ulaza. Ponekad se uplašim kada nema novog znaka ali već se u srcu stvori odraz tvog dlana koji me čuva i teši. Čujem ti reči, čujem ti reči i znam da si mi već put pod svakom mapom sveta. neka ova noć bude rascepana tvojim dečačkim smehom od koga se i sam veseliš.
"Usanjaj" me u svaku poru u svaku venu... Kiša staje, samo par kapljica kao znoj sa prozora klize u dolinu ispod mojih soba. Volim te.
Нема коментара:
Постави коментар