Goodbye Facebook

Ovih dana moje odjavljivanje sa popularne društvene mreže izazvalo je pravi haos među nekolicinom mojih bližih ili daljnjih prijatelja. Do trenutka kada mi telefon zvoni kao na dan rođendana shvatio sam "šta sam uradio".
Zar je moguće da je facebook svet toliko neophodan u svakodnevnoj komunikaciji.
Na pitanje zašto sam poništio nalog odgovor je vrlo jednostavan bilo koji segment mog privatnog života je i više nego dragocen da bih ga delio sa milionskim auditorijumom. Moje vreme koje provedem samo dok pristupim nalogu, pretvorilo se u cermoniju ispijanja kafe ili vina ispred monitora, postovanje i lajkovanja tuđih ideja-što je u nekolicini slučajeva i bila interesantna avantura.  I na kraju facebook je postao sredstvo iskazivanja i projekcijom emocija mojih prijatelja koji u svakom statusu su imali samo jednu namenu da uruše ličnost samih sebe.  Pojedini ljudi su "preselili" svoje živote u udobne kamp-facebook-zamke, a knjige, druženja i posete ostavili da prašnjave danima.

Dakle, dragi/a moj/a na tvoje pitanje "kako ćeš sada kada nemam facebook" odgovor je: Pozovi me, iznenadi me-svojim živim pojavljivanjem, poželi da se vidiš samnom.
I na kraju nemojte da pomislite da je ovo peticija protiv virtuelnog druženja, samo nastavite, možda postoji smisao celog sistema za koji sam ja utrošio više vremena nego obično a rezultat je bio samo posmatranje  slika, statusa i pojedinih lajkova.
Suviše je lepa jesen da bih sedeo ispred plavih kolumni moćnog facebook-a, suviše je lep zvuk "uživo" poljubaca i razgovora sa mojim dragima.
Vreme je kao voda ne dozvoli da ti iscuri kroz dlanove prebrzo, reče moj otac nekada.

Александар Саша Илић - oд балетског играча до кореографа, и назад.

Александар Саша Илић, балетски играч и кореограф, први солиста
Балета Народног позоришта у Београду
Од балетског играча до кореографа, и назад

На Светски дан уметничке игре, 29. априла, први пут је додељена награда „Терпсихора“. Прва добитница награде је балерина Ана Павловић, првакиња београдског балета. Један од иницијатора да се ова награда оснује је балетски играч и кореограф Александар Саша Илић, који тренутно живи и школује се у Лондону.

- Професионално удружење балетских играча Србије основано је 2009. године, на моју иницијативу и иницицијативу још неколико људи који су желели да се одвоје од Удружења балетских уметника Србије. Одмах се јавила идеја да уведемо и једну врсту награде, признања, коју би могли да додељујемо нашим колегама и да прокријемо нашу уметност. Награда „Терпсихора“ је замишљена као признање које ће поред значаја имати и материјалну подршку. То смо остварили уз помоћ анонимног донатора, који ће наредних година донирати нашу награду.

Зашто име „Терпсихора“?
Трагали смо за неутралним именом, а опет лако разумљивим и за међународне кругове. Терпсихора је муза игре и музике у грчкој митологији.

Ко је чинио жири за доделу прве награде?
За прву доделу награду представништво нашег удружења је окупило жири, који не чине само људи из балетског света. На челу са Иванком Лукатели, која је била председник жирија, ми смо окупили још четири члана. То су Роналд Савковић, кореограф и солиста балета, Снежана Арнаутовић, сценограф, Кокан Младеновић, редитељ, Божидар Ђуровић, редитељ. Само ове године председништво Удружења бира жири. Желимо да пракса буде да лауреат једне године  бира жири за следећу, тако да је Ана Павловић већ изабрала жири за доделу награде „Терпсихора 2013“. То су, поред Ане, која је председник, Јелена Кајго балетски критичар и драматург, Тања Бошковић глумица, Миодраг Табачки сценограф и костимограф, Ђорђе Павловић диригент и директор опере Народног Позоришта. Поставили смо само захтев да два члана буду из балетске уметности, а остала три људи из других области. Мислим да је то добра идеја, јер смо на тај начин спречили да неко из саме професије утиче на то ко ће добити награду, а ко неће. Тако ће награда доћи у праве руке, уз чињеницу да ће жири имати тежи посао.

Награда „Терпсихора“ прати једну сезону у раду уметника. Интересантно је да награда није намењена само балетским играчима.
Да, није намењена само балетских играчима. Жеља ми је да награду добију и они који су заслужни што ми као играчи постојимо, а то су балетски педагози. Надам се да ће следеће године награда и доћи управо у руке неког од тих сјајних људи.

Уз главну награду, добијају се и споредне награде.
Није правилило да буде обавезно. Ове године је Дрина Пешић понела то признање за своје залагање за медијску афирмацију балетске уметности код нас, и промовисање плеса, манифестација, школа, догађаја који су везани за ову уметност.

Колико је, у балетским круговима, сада постало значајно добити награду „Терпсихора“?
Ми смо сви део једног мозаика који чини наша уметност. Фестивали, играчи, кореографи, педагози и остали, чине лепоту онога чиме се бавимо. Мислим да ће нас „Терпсихора“ све повезати, објединити и мотивисати да будемо бољи и истрајнији у послу којим се бавимо. Без подршке свих тешко је и реализовати ову награду.

Зашто је неопходно да имамо два балетска удружења?
Нисмо ми једина професија која има два удружења. Наше удружење је основано са идејом да се са другим удружењима и са другим институцијама успостави боља сарадња. Желели смо да окупимо људе који су запослени у Народном позоришту и u „Bitef dance company”. Желели смо да балетска уметност постане још видљивија, и мислим да смо то постигли.

Да ли су чланови удружења само играчи?
Не, мада је то била првобитна идеја. Сада су наши чланови и два сликара и два костимографа, и мислим да је то сјајно, јер једни без других не можемо да функционишемо, а заједно можемо далеко боље.

(Text preuzet http://muzikaklasika.com/MK8/razgovori8.html)

Aleksandar Ilić: Razotkrivanje

Baletski igrač i koreograf ‘Lisabonske priče’ kao dete je želeo da bude švercer, udvara se tako što se pravi mrtav i čeka da mu neko da veštačko disanje, pasionirani je sakupljač sličica fudbalera, a u frižideru uvek mora da ima led i hladan vazduh.

Kojoj živoj osobi se najviše divite?

Fidelu Kastru.

Vaša najveća ekstravagancija?

Balet, uprkos svemu i dalje se njime bavim.

Kakav ste kuvar?

U normalnim okolnostima rekao bih vam da to pitanje postavite onima koji su probali moja jela.

Šta uvek morate da imate u frižideru?

Led i hladan vazduh.

Plašite li se starosti?

Nimalo. Kao što kaže jedan moj prijatelj: “Svi ljudi stare ili kao vino ili kao pivo. Samo je bitno biti u pravoj kategoriji”.

Najviše vas nervira?

Ljudska površnost koja ume da ima beskonačnu dubinu.

Zbog čega se kajete?

Neki put zbog izgovorene istine jer ona ume da bude najjednostavniji izgovor za neopisivu okrutnost.

Kad ste poželeli da propadnete u zemlju?

Na jednom gostovanju u Bugarskoj kada sam mislio da Bugari ne razumeju srpski, a da “katastrofa” nije univerzalna reč.

Kako izgleda vaš idealan dan?

Plavo gore, plavo dole, negde na Egeju.

Skupljate li albume sa sličicama?

Hvala bogu, prvi sam na Terazijskoj česmi pred svako svetsko prvenstvo.

Verujete li u postojanje vanzemaljaca?

Kako da ne, u Narodnom pozorištu u Beogradu svi smo vanzemaljci.

Jeste li videli NLO?

Redovno, mada se ovih dana ređe vozim JAT-om a više GSP-om.

Vaš najveći hir?

Život u Srbiji, uprkos svemu.

Znate li uvek koliko novca imate u novčaniku ili na kreditnoj kartici?

To je samo retoričko pitanje.

Omiljeni koktel?

Amarretto Sour.

Kako se udvarate?

Pravim se mrtav i očekujem da mi neko da veštačko disanje.

Pocrvenite li u prisustvu simpatije?

Ne, ali mi se dlanovi redovno znoje.

Najneobičnije mesto na kom ste se ljubili?

A šta je obično mesto?

Najveća želja?

Pa ne mogu baš sve da vam kažem.

Volite li masovna slavlja?

Nimalo.

Idete li redovno u crkvu?

Naravno. Moj otac je čak hteo da se zamonaši. Dolazim iz tradicionalne sremačke porodice.

Koga zovete u pomoć kad ste tužni?

Nema potrebe, uvek je tu.

Na šta trošite najviše novca?

Na svoje balete.

Šta ste želeli da budete kao mali?

Švercer. Bio sam dete osamdesetih i devedesetih.

Lažete li često?

Ne, isuviše stojim na svojim nogama da bih imao potrebe za tim.

Kakav ste vozač?

Pogledajte film “Driving Miss Daisy”.

Sebi najviše zamerate?

Ostavljao sam duvan najmanje dvesta puta.

Ko vas najbrže izbaci iz takta?

Teško me je izbaciti, ja sam Sremac, sve mi je ravno.

Razgovarala: Tanja Nikolić

Foto: Lidija Petrov

Tekst preuzet: http://www.gloria.rs/aleksandar-ilic-463

LISBON STORY

Fado Ballet

After a longer break, this time “Belgrade Faddist” will perform fado choreodrama “Lisbon Story” on 18th March at 19:30, but for the first time on Madlenianum Opera and Theatre stage. In the choreography of Aleksandar Sasa Ilic and Maja Volk’s narration, Belgrade faddists and soloists of the National Theatre Ballet, through their temperament dancing, dancing full of passion at fado music, reflect the sleepless Lisbon nights, but life as well.

So far this first fado ballet in this region, with interlaced voices of dramatic powerful Nevena Filipovic, Mediterranean Bojan Knezevic and mature alto of Maja Volk, together with the modern and emotions charged choreography of Aleksandar Sasa Ilic, with young and virtuoso dancers: Milos Isailovic, Ivana Kozomara, Olga Olcan, Ana Ivancevic, Milos Marijan and Milos Kecman, has been welcome with ovations at all its performances and ended with repeated ballet tunes for an encore.

The co-author of this unique performance, Maja Volk, says: “Is the suffering really noble characteristic that makes people better, and Fado, the art of melancholy and sadness, the song of unhappy ones? I do not know. I know that I have gone through, experienced and lived each song, and I know the reason. We offer ballet, song, music and story to the audience, so that you also realize why you love in your life, to live by this music and dance to it exactly in these steps… and because of that, I sing like I breathe, to live…I love more than my heart can take…I have strength…let God give me a desire to persevere in that strength…”.

Matthew Bourne "Nutcracker"

Metju Born(Matthew Bourne) je rođen 1960. godine u Hakniju, London. Godine 1982. upisao se na LABAN , a po diplomiranju od 1987. godine radi kao koreograf i reditelj. Jedan je od najpopularnijih i najuspešnijih koreografa u Velikoj Britaniji.
Pored niza ostvarenja svakako je najpopularniji po "Labudovom jezeru" gde je ženske likove transformisao u muške, poigravajući se sa seksualnošću i ispitivanjem konvecionalnog ponašanja društva.
Krcko orašćić(Nutracker) u današnjoj verziji premijerno je izveden 2002. godine.
I ovog puta Metju Born se poigrao sa izmeštanjem same radnje i likova koji su u originalnom baletu zadržani. I pored činjenice da je kraj januara, sala u Sadler's Wells-u bila je popunjena do poslednjeg mesta. U originalnoj muzičkoj partituri Čajkovskog, sa nekoliko dodatnih efekata ova bajka gotovo je prilagođena za svaki period godine. Razmišljajući o režijskom pristupu Borna, na samoj granici sa sladunjavom komercijalnom produkcijom pronađena je tanana nit koja ovaj balet ipak svrstava u spektakl. U trenucima dok se neki drugi likovi provalače kroz već poznate muzičke deonice španske, induske i ruske igre, duboko ste već i sami deo priče koja se odvija ispred vas. Kitnjasti kostimi i veoma uigran ansambl izazivao je burne reakcije u publici, isprovocirane najviše duhovitim rešenjima u samoj predstavi.
Na kraju ovog teksta mogu samo da dodam da bi mi najveće zadovoljstvo bilo da ugledam istu postavku na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu i svoje kolege u jednom ovakvom komadu.

Tate Modern

Tate Modern-Tejt Modern je jedno od najinteresantnijih mesta koje sam posetio u poslednjih nekoliko nedelja koliko živim u Londonu, inače nacionalna galerija moderne umetnosti u Londonu.
Pored jednog od najpoznatijih muzeja posvećenim modernoj umetnosti Gugenhajm u Sant Anderu, na samoj obali Temze u zdanju nekadašnje elektrane zatvorene 1981. godine početkom 2000. godine otvoren je muzej savremene umetnosti.
Stalna postavka je do 2006. godine bila podeljena u nekoliko celina, istorija-pamćenje-društvo, aktovi-pokret-telo, pejzaž-materija-okruženje, mrtva priroda-objekat-stvaran život.
Galerija je imala poprilično konzervativnu politiku prema delima iz prve polovine 20. veka. Ovo je onemogućilo da se postavka uredi prema hronologiji. Stalna postavka je izgubila nekadašnji raspored 2006. i, mada nije u potpunosti dosledan, nov raspored je naišao na dobar odjek kod kritičara.
Jedan od najupečatljivijih izložbenih prostora je onaj gde su nekada bile ogromne turbine za generisanje struje (Hala turbina). Prostor je visok 7 spratova i ima oko 3.400 m². Koristi se za naručena dela savremenih umetnika, a serija narudžbina, od kojih su većina za dela masivnih dimenzija, monolitnog izgleda, trajale su do 2008. zbog velikog interesovanja.
Za 2012. planirano je veliko proširenje koje će udvostručiti izložbeni prostor. Procena troškova je oko 100 miliona funti. Ulaz je bsplatan.

PRAZNIK LJUBAVI/CELEBRATING OF LOVE BALET

B A L L E T

CELEBRATING OF LOVE

After the novel Capsella bursa pastoris by Teodora Sujic

Premiere 27th September 2011 at 19.30 on Madlenianum Main Stage

Directing, choreography and set design: Aleksandar Ilic
Costume designer: Ida Ignjatovic
Assistant choreographer: Ivana Kozomara

C A S T
Milica Bezmerovic, Olga Olcan, Ana Ivancevic, Smiljana Stokic, Tijana Šebez, Nina Raca, Miloš Marijan

Composers:
Ivica Stjepanovic, arrangement for the traditional Jewish song Tambalalaika, original music to the wall by motives Damn mad by Pierre Bastien with the assistance of percussion player Maja Klisinski.
Nevena Glušica for the song This Morning at Dawn written by Teodora Sujic.
Maja Klisinski
Piano player Emilija Tarova

Vocals for the songs Tumbalalaika Maja Klisinski and Marija Mijatovic and for This Morning at Dawn Jelena Ilic, vocal improvizations Aleksandra Radonjic, cello for the song Tunbalalaika Milica Mijatovic

Musical associate: Ilija Miloševic
Video Production : Ivana Todorovic
Video montage: cedomir Radonjic

The ballet THE FEAST OF LOVE is inspired by the novel CAPSELLA BURSA PASTORIS by Teodora Sujic which, after long choreographic research, emerged as an inevitable and eternal love poem. Spring, love, two young people, the topic is of infinite possibilities.

It is in the nature of every human being to love, suffer and seek his or her own way. When the past is not forgotten, when the past becomes a memory, whatever happened gets its full value. Anger becomes forgiveness, suffering becomes quiet longing, fondness becomes gratitude, and love becomes friendship.

The production of this ballet is fully financed by the City of Belgrade and this is the first time that the City of Belgrade finances production of a performance on the stage of Madlenianum.

Aleksandar Ilic choreographer, made his debut at The Festival of Choreographic Miniatures in 1999 in Belgrade. He set premiére ballets Viva la Vida at the National Theatre in Belgrade and also Lisbon Story as well as Loved - a special performance for pets. He is the author of the book Holiday of the Heart.