Kultura nacije

Šta je kultura? Šta je kulturni sistem u Srbiji.
Šta mi podrazumevamo pod kulturom jedne nacije? Ako na prvom mestu raščlanimo šta su ustanove kulture, šta su mediji koji prezentuju kulturu, nalazimo da je Uroboros uhvatio svoj rep.
Kultura nije jednako Umetnost. Kulturni sistem u Srbiji možemo definisati po raznolikosti, a to su već pomenute ustanove kulture, predstavnici medija, sport, govor ljudi i tako dalje.
Dakle dolazimo do zaključka da je Pink televizija sa Grand produkcijom ipak umetničko nasleđe Srbije, rame uz rame sa Eurovizijom, filmovima, koncertima. Ko ima pravo da definiše šta je kultura a šta nije?
Ne poznavanja prave granice sistem se raspada, jer ko je taj ko odlučuje šta je kultura jedne zemlje? Kako mi pronalazimo ko su pravi ljudi za odlučivanje predstavnika kulture-koji su to kriterijumi. Zar kultura nije jednako sistem vrednost, samo što mi ne posedujemo sistem vrednost ali zato za sve imamo cenu. I još se postavlja pitanje zašto su Ministrstvo kulture razdvojeni od Ministarstva za omladinu i sport, pa zar mladi nisu predstavnici kulture najočigledniji. Kultura treba da bude obrazovanje u svakom pogledu, a na nama je da odlučimo hoćemo li se kulturno hraniti Bitefom, Sportskim žurnalom ili Lepom Brenom.

Na prvi dodir/Primo Toscare

Koreografiju Matteo Levaggi na prvi osećaj čini reflektovanje jedne ravna sterilne linije, iz koje naravno posmatrač, gledaoc iščekuje konstantnu radnju razvijanje dela, a sama ostaje netaknuta ček nepromenjiva do samog kraja predstave. Ističući u prvom planu izuzetnu plastičnost ruku i nogu, koreografski kolorit predstavlja jednu vrstu same instalacije dok su tela i pored naleta akrobatskih van centra položaja u savršenom balncsu nepromenjivog stanja mirnoće. U potpunom sagledavanju Levaggievog dela ne možemo zapostaviti scenografiju, koja svojim prisustvom upotpunjuje samu igračku priču, i ako gotovo nenametljiva ostaje prisutna i integrisana u kompletno delo. Levaggi je pripadnik mlađe generacije koreografa, i svojim koreografskim pravcem sledbenik je post-klasične izražjne estetike. Sagledavajući kompletno delo osavlja vas u svojim jedinstvenim okvirima, okvirima za telo, vazduh dušu i beskonačnost...

Artifakt/Artifact

Uđi unutra, otkri prostor u kome lutaš-možda je najbanalniji predgovor za balet Williama Forsythe koji je otvorio ovogodišnji Festival igre 2011.
Na samom početku predstave minimalnim pokretom silueta igrača prelazi preko cele scene i lagano umiruje pogled gledaoca dok žena u istorijskom kostimu poziva simbolički da se upustimo i zađemo u scenu. U zbijenim redovima igrači kroz zamračeno svetlo pomalo primitivnim dakle skoro osnovnim pokretima menjaju pozicije ruku. U vrlo organizovanom redu neki drugi glas-čoveka sa megafonom daje upustva koja se beskonačno upliću sa klavirskom pratnjom. Veoma preciznim formacijama igrači ostvaruju impresivnu čistu igru, što u drugom delu postaje upačatljivo sa prekidima koje čini naglo spuštanje zavese. U trećem delu baleta od igračkih elemenata prikazane su osnovne vežbe klasičnog baleta, a sam dekor u službi samog igrača ruši se iza njih u snažnom nasrtaju bujice reči koje izgovara žena. Sama završnica predstave nastaje u nizu redova koje formiraju igrači, beskonačnim ponavljanjem istih pokreta a žena koja nas je uvela u predstavu pokazuje pravac za napuštanje svojim glasom "Izađi napolje".
Artifakt je nastao davne 1984. godine, smešten u današnje vreme svojim snažnim koreografskim jezikom imponuje današnjem vremenu uvek kao nov. Uvek može da se postigne klasična inovacija, a pre svega mera suštinskog kvaliteta. Odnos solista i corps de balleta je tanka ali fina linija svakako iznenađujuće neprimetna. Postavka svetla je u svakom pogledu jedna akademska sekvenca kompletnog dela. Daljnji opis bi mogao da se pusti u beskonačno, zato ću se ovde zaustaviti jer retorički i ne mogu da se odvojim od samog utiska koji itekako dan, dva posle same predstave i dalje dominantan u svakom pogledu kvaliteta i vrednosti dela.

01, aprila, dan pre 02, aprila...

Evo nas,godinu dana posle.
Tebe i mene.
Na dan kada je Eros venčao lastavicu.
Beše li tu vatromet od zvezda, kada su se sručile kao trešnje na usta. Negde dalje je objavljena svadba, a ove godine isto. Pomnožiš li, vreme se tako ponavlja, čeka da se na tapka suprotno od stepenica koje vode iz prolaza na gore.
Hej, ti budi mi biser zauvek!
Možeš, moraš.
Sasvim namerno ni ne znaš, jer voliš istim zagrljajem... Miriše ceo grad, opet...

Manjak inventivosti-višak talenta: "Dama s kamelijama"

Posle dužeg vremena na sceni Narodnog pozorišta 24, decembra 2010. godine ponovo je izveden balet "Dama s kamelijama" u koreografiji i režiji Lidije Pilipenko, muzika Đuzepea Verdija u sjajnoj orkestraciji Angela Šureva pod dirigentskim vođstvom Vesne Šouc. Adaptacija kostima Božane Jovanović u asistenciji Olge Mrđenovć, dok scenografiju potpisuje Boris Maksimović.
Balet "Dama s kemalijama" premijerno je izveden 29, marta 1993. godine.
Na premijernoj obnovi nastupili su u glavnim ulogama Ana Pavlović i Jovan Veselinović(Margareta Gotje, Arman Dival), tehnički besprekorni i karakterno izražajni, njihova igra bila je na savršenom tehničkom nivou u meri i snazi. Uz osvrt na nekadašnje protagoniste možemo konstatovati da su prevazišli svaku podelu do danas i svoje deonice izneli na na potpuno novi način, što je samom toku predstave dalo jednu posebni boju i izvođenje. Pored njih potpuno neki novi mladi umetnici kreirali su uloge poput Miloša Isailovića u ulozi Faustina i Miloš Marijan kao Gospodin Ka. Isailović je tehnički besprekorno odigrao intrigantnu ulogu Faustina, a svojim plastičnim i gipkim telom postavio je nove standarde te uloge. Njegova smrt na kraju bila je potresna a glumački potpuno iznenadna sa snažnim nenametljivim emocijima. Miloš Isailović već je na početku svoje solističke karijere miljenik publike-što ni ovog puta nije bilo drugačije, svojom harizmom i scenskim nastupom on je dominirao tokom svakog pojavljivaja na sceni. Pored Miloša Isailovića, publika je imala prilike da vidi i Miloša Marijana u ulozi Gospodina Ka. Po svojoj strukturi uloga Gospodina Ka pripada rangu starijih igrača, što za ovog mladog umetnika nije predstavljalo nikakav problem. Tehnički i karakterno Marijan je opravdao svaki segment svoje uloge, tehnički izuzetno siguran a kao partner pozdan i stabilan. U ulozi Gospodina Divala-Armanovog oca vrlo upečatljivo svoju ulogu ostvario je Milan Rus. Za ovog zrelog umetnika-uloga oca bila je odigrana sa merom, jednim istančanim ukusom za estetiku a karakterno obojenu već u sjanom maniru i personalitetu kojim Rus dominira scenom. U nizu dalje nešto manje bile su upečatljive Faustinove prijateljice Bojana Žegarac i Dušanka Đorđević ali ne i zaobilaznu Commedia dell arte(Milanović Maja, Kecman Miloš, Sumanov Gleb, Pavlović Lidija, Tomić Sanja i Darmanović Lidija). I pored svih reči hvale za protagoniste, solističke scene bile su predugačke, neinventivne koreografski i dosadne. Na kratko ovu monotoniju prekidale su igračke scene ansambla, koje su kostimski i stilski davale jednu snažnu estetsku kompaktnost.
"Dama s kamelijama" je nesumnjivo neoklasična baletska predstava koja je ostavila trag u prošlosti beogradskog baleta. Po svojoj strukturi, stilu i režiji ovo je jedna umetnički vredna predstava koja na žalost nije pretrpela dodatne transformacije, pa je u celosti prevaziđena i koreografski prazna, što se najviše može primetiti u ulozi Pridans koju je tumačila sjajna Milica Jević ali potpuno igrački neiskorišćena, i uloga Nanine koju je tumačila Milja Đurić.
Ostaje pitanje zašto se jedan ovakav balet nije unapredio, stilski i koreografski osvežio, pogotovo kada se raspolaže sa igračkim potencijalom današnjeg beogradskog baleta. Uz krajnju konstataciju da se susrećemo sa velikim talentom beogradskih igrača i manjkom koreografske inventivnosti.
Dama s kamelijama će imati svoju publiku iz nekoliko razloga, na prvom mestu glavnih protagonista, scenske estetike i predivne muzike Đuzepea Verdija.
Dan kasnije u podeli su bili Mila Dragičević (Margareta Gotje), Jovica Begojev (Arman Dival), Milan Rus (Gospodin Dival, Armanov otac), Miloš Marijan (Gospodin “Ka”), Miloš Isailović (Faustin), Ivana Kozomara/Aleksandra Bibić (Faustinove prijateljice), Olga Olćan (Pridans), Nada Stamatović (Nanina).

U susret ALPHA BOYS

U susret novoj BITEF DANCE produkciji "Alpha boys" u koreografiji Guy Weizmana i Roni Haver tek nekoliko reči uvoda.
Posle sjajnih postavki predstava "Jezik zidova" u Novom Sadu i vrlo uspešnog "Mirisa cimeta"BITEF dance company, nova produkcija ima jednu specifičnost a to da su svi plesači u predstavi muškarci. Izuzetno intezivna i pomalo agresivna koreografija odiše sjajnim alfa mačoističkim stilom. Predstava traje sat vremena ali pored vrlo simpatičnih humorističkih sekvenci ostaviće izuzetan u sećanju gledalaca, pogotovo ples tri igrača u paralenim pravougaonicima. Predstava je u neku ruku i test koliko dalje možemo napredovati u istraživanju sopstvenog tela i mogućnosti. Na kraju jedno je sigurno da će beogradska plesna scena biti "sexipilnija" sa još jednom plesnom produkcijom idejno zamišljenom od strane Jelene Kajgo direktorke BITEF teatra.
U glavnim ulogama "Alpha boys" nastupiće Miloš Isailović, Nikola Tomašević, Strahinja Lacković i drugi.

Ana Pavlović

Ana Pavlović je proslavila dvadeset godina umetničkog rada.

Posle završetka srednje baletske škole „Lujo Davičo“ u Beogradu 1991. godine, dobila je svoj prvi angažman u Operi u Gracu. Tokom školovanja Ana je nesumnjivo pokazala svoj talenat te je već tada bila angažovana u Baletu Narodnog pozorišta u predstavi „Bajadera“(II čin Senke.).

Na sreću beogradskog baleta Ana se vratila svom gradu i od 1993. godine je član Narodnog pozorišta u Beogradu. Zvanje prvog soliste dobija 1998. godine a status prvakinje baleta već sledeće godine.

Ana je svojim tehničkim sposobnostima, svojim stilom i nekako nadolazećim ulogama odredila svoj pravac klasične balerine sa jakim tehničkim izrazom opredeljene romantičnim-lirskim baletima.

Napomenuću samo da je odigrala sve prvačke uloge u sledećima baletima Labudovo jezero(A.Simon), Žizela(L.Lavrovski), Don Kihot(V.Logunov), Uspavana Lepotica(V.Logunov), Žena(L.Pilipenko), Labudovo jezero(D.Parlić), Don Kihot(V.Logunov), San o ruži(M.Fokin), Slike(l.Pilipenko), Doktor Džekil Mr hajd(V.Logunov), Romeo i Julija(D.Parlić), Ko to tamo peva(Staša Zurovac), Pakita/Frančeska da Rimini(P. i Lj.Dobrijević), Kraljica Margo(K. Simić), Dama s kamelijama(L.Pilipenko).

Pored velikog broja nagrada Ana Pavlović nosi nagradu „Dimitrije Parlić“ , a veroatno će ostati upamćena kao prva balerina koja je posle dužeg vremena izašla iz zemlje i bila deo „Zvezda 21. veka“ gde je u velikom teatru Champs Elysees u Parizu prezentovala Srpski balet. Ovo potvrđuje samo jedno da je Ana vrhunska umetnica koja je svoju karijeru izgradila u svojoj zemlji velikim trudom i talentom.

Privatno Ana je vrlo skromna i duhovita. I pored 20. godina profesionalnog rada i dalje je nezaustavljiva, te je možemo svakako očekivati uz malu sreću i gostovanja koreografa u novim produkcijama i baletima potpuno drugačije forme. Za nova ostvarenja i umetničko istraživanje te traganje na svom umetničkom putu Srećno Ana!