Barcelona part 4: La Bouqueria

Da li ste ikada pomislili da jedna pijaca moze biti glavna atrakcija, kada je rec o Barseloni onda je logican odgovor DA.

Pijaca Mercat de Sant Josep koja se nalazi na sredisnjem delu Las Ramblas sa svojim tezgama od kojih ce vam sigurno zastati dah. Vlasnici na svojim tezgama koje su ispunjene vocem i povrcem najneverovatnijih boja i izgleda, pored svojih degustacija ponudice vam i sokove napravljene od svega toga. Za ljude koji su svoju ishranu podredili prirodnim namirnicama ovo je pravi raj.

Mango, papaja, kokos, cvet kaktusa su samo jedan od milion razlicitosti koje vam se nude, a nemoguce je ne probati. Nama je to postala svakodnevni ritual, svratiti na pijacu po sok i sveze vec iseckano voce. Pored ovih tezgi ovde su izlozene sve vrste cokolada, sireva i raznih suhomesnatih proizvoda. Za sve je dozvoljena degustacija, tako da svaka poseta pijaci obecava pored lepote i kreativnosti vlasnika tezgi na kraju krajeva i besplatnu uzinu.

Barcelona part 3: Museu de la Xocolata

Muzej u slavu cokolade, sa svojim interaktivnim izlozbama i jestivim degustacijama je pravi praznik za oci. Muzej se sastoji iz nekoliko delova zgrade od kojih je jedna izlozbeni prostor, obavezna prodavnica sa suvenirima kao deo gde se nalazi radionica za izradu cokolade, kroz staklo mozete biti svedok kako se besprekorno obuceni kuvari "muce" sa ovom poslasticom. Pored same ulaznice svi eksponati u muzeju napravljeni su od cokolade, mozete zamisliti kako izgleda osecaj dok posmatrate jedno umetnicko delo koje u isti mah mozete i da je pojedete. Obilaskom muzeja otkricete da li su price o cudotvornom dejstu cokolade mit ili realnost, da li je ona lek ili afrodizijak, zasto su gardu burbonskih kraljeva u XVIII veku, sa zaviscu zvali "cokolaterci" ( s obzirom da da je cokolada u to vreme bila privilegija bogatih).

Na kraju ipak u prodavnici svih mogucih cokolada, da vam stane dah i istopi se novcanik mozete kupiti ovu poslasticu u bilo kom obliku, sa obaveznim zastitnim znakom muzeja...

Barcelona part 2: Casa Mila-La Pedrera

Putujuci mastom Gaudijevih dela, ne zaobilazna je svakako Casa Mila, jedna od poslednjih rezidencijalnih Gaudijevih dela nastala 1912. godine. U polukruznu kucu na cosku ulice uselio se tek vencani par Mila po kojoj kuca i nosi ime odmah po zavrsetku gradnje. Nesto svedenija spolja u odnosu na drugu kucu Casa Batlo, arhitektonski vrlo komplikovane unutrasnjosti pravi je predstavnik modernizma. Ono po cemu je ova kuca najpoznatija jeste sam vrh zgrade. Pored divnog pogleda na veliki deo avenije Passeig de Gracia, nalaze prava umetnicka dela od dimnjaka izmedju kojih se spustaju krovovi u nemogucim uglovima dajuci tako najdivnije oblike elipse i nepravilnih linija. Dimnjaci u obliku vitezova spojeni su stepenicama u kojima vam se posle kraceg vremena zavrti u glavi od velikog broja nivoa. U vecini zgrade nalaze se kancelarije Katalonske banke, dok je na cetvrtom spratu renoviran stan porodice Mile-"Pid de La Pedrera" s pocetka XX veka.

100 Ko to tamo peva

Imamo li objasnjenje zasto je KO TO TAMO PEVA zastitni znak baleta Narodnog pozorista?

Da!- zato sto je to najbolja predstava baleta izvedena 100-ti put.

U opste razmisljajuci o samom pocetku baleta "Ko to tamo peva" ni sam koreograf Stasa Zurovac nije imao viziju uspeha svog dela. Vec na prvoj scenskoj probi pre skoro sest godina znalo se da se radi o neverovatnom ostvarenju Zurovca po ideji gospodina Ljubivoja Tadica uz tadasnju veliku podrsku direktorke baleta Visnje Djordjevic, a na prvom mestu radjen na muziku velikog muzickog stvaraoca Vokija Kostica. O cemu se zapravo radi, govori podatak da su karte za 100-to izvodjenje predstave bile prodate vec pri samoj najavi baleta. Umetnicki sastav igraca promenjen je u odnosu na premijernu podelu, ali i podmladjen sto je na kraju krajeva jedan prirodan ali zdrav put za odrzavnje kvaliteta predstave. Predstava je nosila posvetu nedavno preminulom kompozitoru Vokiju Kosticu, koji je samo nekoliko dana pre izvodjenja 100-te predstave iznenada zauvek otisao. Njegova muzika je nesto sto nas pokrece, kako nas umetnike tako i gledaoce i to ne samo beogradske publike, vec i sirom sveta gde su i ako ne razumejuci stihove ocarani posetioci pevusili tokom bisa i cele predstave. Pored predanih igraca, koji ne znaju za umor ili ne inspiraciju kada je ovaj balet u pitanju velike zasluge pripisuju se i repetitoru baleta Pasi Music. Ona je u nekim cudnim okvirima ili neverovatnim situacijama odrzavala balet "Ko to tamo peva" i po najvise zahvaljujuci njenim naporima odrzala kvalitet same predstave. Na kraju mozemo bez pogovora zakljuciti da se posle "Ko to tamo peva" beogradski balet najvise priblizio publici i ostvario jedan savrsen proboj. Pored svih nagrada koje je balet osvojio, gostovanja sirom sveta, pojedinacnih nagrada interpretatora kao i gostovanja na BITEF-u, "Ko to tamo peva" ne prestaje da raste i izaziva divljenje kod gledalaca. Ostaje nam gotovo sigurna zelja da ce se 200-ta predstava izvesti sa nekim novim igracima koji ce nastaviti misiju Kostic-Zurovac-beogradski balet.

Barcelona part 1: SAGRADA FAMILIA

Sagrada Familia(Sveta porodica) nastala iz maste Antonija Gaudija izaziva beskonacno divljenje vec pri prvom pogledu. Gradnja ovog jedinstvenog hriscanskog hrama pocela je 1882, godine a godinu dana kasnije Gaudi je dosao na procelje projekta. Crkva je simbol mira, bratstva i i univerzalne pravde, zauzima gotovo ceo jedan kvart izmedju ulica. Reci da je ova gradjevina neobicna malo je prema onome sto ona u stvarnosti zaista jeste. Najupecatljiviji deo crkve jesu cetiri tornja koji su napravljeni kao prividjenje iz neke bajke ili sna. Izmedju tornjeva nalazi se skulptura bozicne jelke, sa predivnim ukrasima, a na samim vrhovima nalaze se krstovi koji podsecaju na lizalice. Unutrasnjost je jos impozantnija, stubovi podsecaju na stabla drveca, na cijim vrhovima se nalaze venci listova vinove loze, cvetovi suncokreta, vitrazi i mozaici. Skulpture Isusa Hrista ispred crkve i u unutrasnjosti su neopisivo lepe i u svakom pogledu upecatljive.

Radovi na crkvi i dalje su zivi, posle smrti Gaudija veliki broj umetnika nastavio je da ozivljava njegovu ideju, kojoj je posvetio gotovo ceo svoj zivot.

OTELO

Premijerom baletske predstave "Otelo" u koreografiji Maše Kolar i Zorana Markovića započeta je nova sezona BITEF teatra.
U iščekivanju beogradske premijere "Otelo" je svoje prvo prikazivanje imao na Budva grad festivalu, gde je ispraćen sjajnim prijemom kod publike i burnim ovacijama.
Šekspir je izazov svakog zrelog umetnika, pa tako i koreografskom dvojcu Kolar-Marković bio je "nametnuta" ali neizbežna idejna teza iz koje su svoje tumačenje preneli gledaocu jednim novim savremenim igračkim jezikom, bez izmeštanja osnovnih mehanizama osećanja na prvom mestu ljubavi, mržnje i zavisti. U prvom planu "Otela" je dominantnost glavnog para Otela i Dezdemone koje tumači igrači Nikola Tomašević i Tamara Pingović. Harizmatični umetnik Tomašević vrlo je posvećen mačoističkom prikazu Otela koji je dominantan i besprekorno tehnički ubedljiv u svom liku, ipak nežan i suptilan u duetu sa Pingovićevom pogotovo prvom u iskazivanju ljubavi i strasti. njegove grupne deonice bile su energične i potpuno osvežavajuće u smislu da na Tomasevica možemo i u budućnosti posmatrati kao umetnika koji će se nesumnjivo razvijati i tragati u novim plesnim izazovima. Dezdemona je pored Otela ključ predstave, pa i ako balestkoj publici poznatu Tamaru Pingović, upoznali smo u jednoj novoj liniji plesne umetnosti. Tehnički Tamara je bila kao i uvek sigurna i tačna, a njena potresna sudbina lika bila je najubedljivija u samoj završnici predstave. Savršen minimalizam u predstavljanju smrti bio je jednostavan a prelep kao i poslednji "krik" umirućeg tela u sceni njenog ubistva. Pored glavnih protagonista bilo je lako raspoznati i ostatak igrača koji su imali prostora da razviju svoje uloge. Pa tako u ulozi Emilije koju interpretira Ana Ignjatović-Zagorac možemo da se otisnemo i nestanemo zajedno u trenucima vrlo potresnog plesa i ekstatičnog tumačenja svih deonica koje je Ana odigrala. Njeno kreiranje uloge i sama interpretacija bila je istaknuta i vrlo upečatljiva, a u duetskom okviru sa partnerom Strahinjom Lackovicem bila je snazna i dominantna. Pored njih jednu pravu profesionalnu igru izneli su i trojac Jevic Milica, Isailovic Milos i Kecman Milos. Nesto manje zastupljeni a opet neophodni bili su sve prisutni i vrlo energicni u svom nastupu. Kostimi Angeline Atlagic bili su nesto manje inovatini, medjutim neodvojivi baleta "Otelo", svojim kontrastnim bojama oni su oslikavali neutralnu podelu igraca u predstavi. Scenografski "Otelo" je imalo nametljivu temu pogotovo u rekviziti casa koje su bile posute po sceni, neverovatno su davale jedan specifican stil samom pokretu i predstavi uopste. Mozemo li konstatovati da je Beograd bogatiji za jos jednu sjajnu produkciju?

U slucaju "Otela"- u svakom segmentu predstave.

ODLAZAK GENIJA ili "Kako sam pojeo sam sebe"

VOJISLAV VOKI KOSTIĆ svoj izgaralački život ostavio je u nasleđe srpskoj, evropskoj, kosmičkoj civilizaciji, ne u granicama i mogućnostima jednog umetnika, njegovo stvaralaštvo nosi težinu nekoliko lica u tom čudesnom vizionarskom geniju.
Rođen je 21, septembra, 1931. godine u Beogradu, iz poznate beogradske porodice od oca dr Aleksandra Đ. Kostića i majke dr Smilje rođ. Joksić.
Beograd je bio je centar Vokijevog kosmosa, tu se školovao, živeo i stvarao.
Svojim čudesnim darom od svega je pravio majstorska umetnička dela, bilo da je u pitanju muzika, drama ili zabava. Komponovo je za pozorišta(309), TV serije(250), Tv drame(27), TV emisije(20), radio drame(20), Filmove(66), samostalne gramofonske ploče(30), samostalna dela(93), pesme, balade, songove.
Kolubarska bitka, Idu dani, Ko to tamo peva su vanremenska dela, koja i dalje tragajući vremenom isnpirišu i rastu. Vokijev hobi je bio i kuvanje, tako je ovaj boem i svojim "sporednim" talentom napravio sjajne televizijske zapise o veštinama kuvanja koju dopunjuje sjajna knjiga "Kako sam pojeo sam sebe". Da je živeo još jedan život stvorio bi delo da pokrije svaki segment umetnosti, a njegova zaostavština biće svakako civilizacijska ostavština. Na neki čudan način svojim prkosnim temperamentom ovaj dečačić i borac za ideju, ne može da nestane, i pored svake činjenice da je zaspao 29, septembra 2010. godine. U prkos svemu želeo je da umre u Beogradu... "Firma Krstić i tvoj narod se sprema da te isprati-dok ti samo snevaš".