KOLO-DUŠA SRBIJE!

Na velikoj sceni Sava centra 25. Decembra, 2009-te godine održan je koncert Nacionalnog ansambla "Kolo". Kao jedina ustanova Srbije koja neguje i prezentuje našu umetnost kroz igru, pesmu i običaje. Nije neobično napomenuti da je "Kolo" gostovalo na svim kontinentima, a pozornice poput Metropolitena, Karnegi Hol, Opera u Kelnu, Boljšoj teatar, Opera u Sidneju su samo jedne od prestižnih scena gde su izveli svoje spektakularne koncerte. Večerašnji koncert bio je pravi užitak temperamentnih igrača, čiji je program bio izvedan na visokom profesionalnom nivou. Program je bio sastavljen iz dva dela, u prvom delu pored "Komitskih igara" u koreografiji Mire Sanjine, najupečatljivije su bile "Vlaške igre" u koreografiji Dragomira Vukovića koje su igrači vrlo precizno i poletno odigrali, a publika je svaku promenu formacije pozdravljala aplauzom. Drugi deo bio je potpuno u znaku pevača, a na prvom mestu sjajne Anđelke Petrović. Njena interpretacija ćerke menandžije u "Noć u mehani" interpretirana je snažno i emotivno, a potom su se naizmenično nizale pesme sa juga Srbije. Ansambl "Kolo" je svoj koncert pred 4, 500 hiljade gledalaca završio Igrom i pesmom iz Gornje Pčinje, a publika je u nekoliko navrata vraćala igrače na scenu svojim iskrenim aplauzom.

ANĐEOSKI GLASOVI ZA ZALJUBLJENA SRCA

Vokalni studio i hor "Orfelin" i Kamerni orkestar "Camerata Academica" na čelu sa sjajnom Tamarom Petijević dirigentom održali su Božićni koncert u Sinagogi 23, decembra sa početkom u 20 časova. U okviru programa koncerta izvedene su pažljivo i vrlo upečatljivo božićne pesme evropskih naroda, od kojih svakako najpoznatija Aliluja u slavu G.F.Handel-a. Izuzetno zvučan i stilizovan hor svojim glasovima lagano nas je poveo na put snova, i uzdigao do samih zvezda. Za emotivnije slušaoce praznik ili poklon bilo je izvođenje primadone Senke Nedeljković sopran, koja je svojom pojavom i interpretacijom W.A.Mozart-a Laudate Dominum KV 339 ostavila poseban utisak ali i užitak. Vrlo upečatljivo a opet nesvakidašnje bilo je izvođenje Leganelul lui Jisus rumunske pesme, a za sam kraj vrlo svečane Hallelujah/Aliluja G.F.Handel-a.
Vokalni studio je osnovan 2009. godine na inicijativu dirigentkinje Tamare Petijević, ansambl je u sastavu iskusnih pevača. Orfelin kao metafora - kosmopolitizam u prevodu moderno komuniciranje, prožimanje savremenog i tradicionalnog. Tamara Petijević je potpuno posvećena muzičkoj umetnosti, kao član Filharmonije mladih i Vojvođanske omladinske filharmonije, dugogodišnji član kamernog orkestra "Camerata Academica" kao i profesor muzičke škole "Isidor Bajić" u Novom sadu gde predaje violinu.
Najlepši utisci iz Novog Sada pod zvezde u srca...

PERPETUUM DANCE COMPANY

UK Vuk Karadžić bila je domaćin 04. i 05. decembra Perpetuum Dance kompaniji, koja je predstavom "Životinjska farma" proslavila 10. godina umetničkog rada. Vrlo impresivno prateći rad ove igračke kompanije, moram da podsetim čitaoce da je ovo jedina kompanija u Srbiji koja se kontinuirano bavi igrom, i kao takva zaslužuje velike čestitke za istrajnost u ideji i ljubavi prema plesu. Idejno Perpetuum nikada nije bio siromašan u pogledu svojih kreativnih ideja, problematika više leži u kvalitetu interpertitanja igrača koji su deo ove trupe. Ulaganjem truda u izgradnju svog performansa od početka, deset godina u nazad pa do danas svakako da se vidi transformacija i napredak kako u idejnom tako i igračkom izrazu protagonista. Vrlo odani svom specifičnom pokretu Perpentum predstavljau i u buduće iskrenog predstavnika i nosioca plesnih komada prestonice. Veliki aplauz i čestitke za hrabrost i istrajnost Perpentuumu za još narednih deset.

Profil Foto

Ovih dana na stranicama facebook-а, оsvanule su nove profil fotografije mojih prijatelja, gotovo svako od njih je stavio svoje dete za profil foto. Na trenutak sam pomislio da su to neki moji novi prijatelji, u najboljem slučaju da su se svi podmladili. Ne sumnjivo je da deca svakom roditelju otvaraju novu viziju života, pa je sasvim logično i smerno ponositi se na njih. Vrlo kasno sam dobio svog brata pa sam se u sličnoj situaciji našao, želeo sam da ga svima pokažem, bio sam preponosan(reč zvanično ne postoji). Mada na izgled naivne situacije postavljam sebi pitanje koliko je zaštićena privatnost dece koja se nemoćna nalaze na profil stranicama facebook-a, da li se ona zaista nešto pitaju u čitavoj toj hiper medijskoj reklami. Ko može da ih zaištiti kada su ih roditelji kao u prodavnici stavili na glavnu stranicu najposećenijeg sajta u svetu? Ima li iko privatnost od nas samih, kada smo izložili celom svetu svoje CV-e i privatne fotografije. Možda je sve ovo moj lični strah od razgolićenja, takozvanog reklamoždera od inerneta, ali svakako da ne bih pravio svom detetu profil dok sam nije svestan posledica i odgovornosti. Na kraju moram da priznam da je moja friend list daleko lepša nasmejanim i šarenim glavicama koje krase moju internet stranicu, ali misle li svi ispravno... Kodirajmo se na trenutak!

Hasanaginica

Opera "Hasanaginica" Rastislava Kambaskovića, u režiji Ivane Dragutinović-Maričić, diregent Mladen Jagušt izvedena je premijerno na Velikoj sceni Narodnog pozorišta 22. Novembra 2009, godine.
Kultura jednog naroda počiva na svojoj istoriji i tradiciji, u skladu sa ovim principom dobro je da se naši umetnici bave svojom kulturnom baštinom. Praizvođenje opere "Hasanaginica" iščekivalo se u samom startu sa dozom sumnje, po svemu sudeći ovo delo nije moglo doneti novu priču i junake jer se svojim konceptom i libretom se oslanjalo na originalni izvor. Sam kompozitor Rastislav Kambasković posvetio je deo svog života spremajući i adaptirajući pomenuto delo za scenu. Dugi niz godina nacionalna kuća bila je bez domaće tematike prisutne u operi, pa je ovim činom zaustavljeno dalje brisanje istorije i tradicije srpskog nasleđa, koje se ponajviše oseća u vokalno-plesnom izrazu. Opera je postavljena u tri čina i pet slika, u klasičnom rasporedu scena smenjuju se horske, solističke i na samom kraju baletske deonice. Delo čija harmonija obiluje snažnim folklornim orkestracijama, vrlo spretno je izneseno sa dobro uštimovanim orkestrom pod dirigenstkom palicom visprenog doajena Mladena Jagušta, čijom energijom i poletom svakako da je bio ponesen ceo orkestar. Velike zasluge nose i glavni protagonista a na prvom mestu sjajna i novostvorena Jasmina Trumbetaš-Petrović, ona je svoje složene partiture iznela duboko potresno te je kod gledalaca izazvala spektakularni doživljaj i iskreno divljenje. Opera "Hasanaginica" ne donosi novu tematiku niti se u samom staru posmatra na taj način, njeno bogatstvo leži u samom smislu sopstvenog nasleđa, te kao takva zauzima i ozbiljnu stranu obavezne literature. Sama predstava deluje nostalgično i potresno, ali ipak nosi deo svih nas sa ovog podneblja.

Labudovo jezero Metju Born (Matthew Bourne)

U Londonu tačnije u Sadler's Wells teatru godine 1995. izašla je premijera po meni do sada jedne od najboljih produkcija savremenih-"preobrađenih" plesnih bajki Labudovo jezero Metjua Borna. Balet je baziran uglavnom po ruskom libretu baleta Labudovo jezero odakle je kao i logičan izbor bila muzika Petra I. Čajkovskog. Stilski Metju Burn bazirao se takođe na film "Ptice"(The Birds) Alfreda Hičkoga. Kao takva simbioza dva remek dela Burnov put se do savršenog dela sam otvarao, a pravu kulminaciju kao ideju balet dobija sa muškim igračima koji tumače labudove. Jedno ovakvo baletsko čudo (Time Out New York) nikada u ovako upakovanoj estetici se nije pojavilo do tada. Dualizam modernog društva i utopijsko traganje isplesano u tradicionalnim okvirima na jednu romantičnu partituru zaista je delo genija. Labudovo jezero Metjua Borna do dana današnjeg ostalo je nepomerljivo u tehničkom i idejnom smislu, a zasluge leže u sjajnom sinopsisu koji prati i koreografski jezik kojim se služio Born. Visoko estetsko dostignuće ove predstave leži i u sjajnim interpretatorima. Kostimski i scenski, a na prvom mestu koreografski Born i njegovi labudovi nikada neće biti prevaziđeni, a muzika P. I. Čajkovskog već je odavno večna.

Izložba "Sila tela-Vestalske device"

Posle izložbi u galerijama Berlina i Soluna, novi serijal Sila tela pod nazivom Vestalske device juče je otvorena izložba u Karađorđevoj 48. Prikazujući ženska tela posebno naglašavajući ženstvenost i senzualnost kroz pokret na fotografijama velikih dimenzija izloženih u prostoru koji kao da je pratio skrivenu igru samih modela-devojka na platnu. Svojim radovima sam autor kaže da je želeo vratiti društvo u vreme kada je moral bio daleko od dna u kome se sada nalazi, pa samim fotografijama ostavlja utisak čistote i nevinosti. Svoju ljubav prema fotografiji profesor FPU Vladimir Tatarević prenosi i na buduće kolege-studente kojima deli jednu važnu poruku da od umeće i ljubavi prema fotografiji mogu preživeti, a kao strog profesor na prvo mesto stavlja dobru komunikaciju sa studentima. U seriji "Vestalske device" za svoje modele umetnik je odabrao (ne slučajno) tri mlade žene i takođe umetnice baletske profesije. Savršen sklad gospođica M. Jević, A. Bibić i J. Mirosavljević uspešno je prenet na fotografiju, te sam odraz ne gubi na jačini pokreta, ženstvenosti i seksipila ovih mladih predstavnica današnje baletske umetnice. Svaka od njih iznela je svoju ličnost na ubedljiv način... Da vreme prolazi, a slika pamti ostaje još jedan izuzetan trag u vremenu, trag mladosti, nevinosti i čistote kao nekad u starom Rimu sveštenice boginje Veste.