U našem "malom mistu", ulica P-mol, stvari se odvijaju ustaljeno.
Nakon talasa tropskih žega, danas je prvi vetroviti dan. Svi smo znatno živnuli ovom klimatskom olakšicom. Ovo je idealan dan za jedriličare, isto tako i za motornjake, ali da ostanu vezani u marini i ispuštaju svoje fekalije, bez bojazni da će ih neko primetiti ili taman posla kazniti.
U svojoj jutarnjoj ruti do kraja "ulice" i nazad, prvo koga sam sreo je Plava gospođa sa psom. Pas je poznat po tome što dlaku nema jedino na pegavoj guzi. Nezgodnim sticajem okolnosti slomila je nogu, što uopšte ne remeti njenu teatralnost i kikotanje duž pontona, tako da svi pozdravljamo njen zeleni gips. Engleski par koji nikada ne spava, a isto tako se nikada ni ne trezni, dobio je pojačanje na svojoj jahti, muškarca njihovih godina, srednjih pedesetih, da zajedno u plimama i osekama alkohola uživaju rasterećeni od plemićkih klišea. Đuzepe, italijanski kapetan, i dalje ne napušta svoj brod, tako da ga posmatramo kao majmuna u zološkom vrtu. On je glavna tračara, jer tako izloženom javnosti ne može ništa da promakne sa zaljuljanih pontona. On uvek sve prvi sazna, i uvek obogati priču sa još po nečim. Zahvaljujući njegovoj ljubaznosti a našim oduševljenjem sa Erosom Ramazzotijem, kada gazde napuste brod, uživamo u najlepšim splačinama od vina praveći se da pijemo najskuplja.
Njegove komšije Francuzi, sa beskprekornim osećajem za stil, čak i kada peru svoju jahtu, vode uvek računa da im je uniforma zategnuta na određenom delu tela.
Za razliku od slovenačkog stjuarda Filipinca, kome je bitan samo unutrašnji stil i raspoređenost čakri. S obzirom da je našim komšijama Slovencima moto "rad oslobađa"- nalazi se na pravom mestu.
Estrelju, španjolku, koja izgledom i ponašanjem podseća na jednu od Almodovarovih glumica ništa od ovoga ne dotiče mnogo. Njena jedina "misija" na horizontu plavom je da se dobro uda, i zaboravi sadašnjost. Dok gazde nema ona se ponaša kao da je vlasnica broda na kome radi, a njena bliskost ili sličnost sa našim mentalitetom govori da kod nje uvek možete zamoliti za šećer, luk ili led.
Na kraju tu je i "lokalna" narikača, holanđanka, koja jedva čeka da se nekom neka nezgoda dogodi pa da otrči i isplače talase suza. Pod nezgodom svakako možemo smatrati prelom noge Plave žene sa psom, ali su na suprotnim stranama mola, pa dok bi otrčala do nje, već bi se uplakane oči sasušile na suncu.
Tačan kao švajcarski sat, vlasnik broda Terry (brod se zove po pokojnom psu) nepogrešivo daje znak da je vreme za šampanjac (11 časova pre podne).
Pucanj čepa odzvanja molom P.
Za Terrija i sve nas uz taktove Radojke Šverko: "Kud plovi ovaj brod?",
pozdrav sa Albatrosa.
Nakon talasa tropskih žega, danas je prvi vetroviti dan. Svi smo znatno živnuli ovom klimatskom olakšicom. Ovo je idealan dan za jedriličare, isto tako i za motornjake, ali da ostanu vezani u marini i ispuštaju svoje fekalije, bez bojazni da će ih neko primetiti ili taman posla kazniti.
U svojoj jutarnjoj ruti do kraja "ulice" i nazad, prvo koga sam sreo je Plava gospođa sa psom. Pas je poznat po tome što dlaku nema jedino na pegavoj guzi. Nezgodnim sticajem okolnosti slomila je nogu, što uopšte ne remeti njenu teatralnost i kikotanje duž pontona, tako da svi pozdravljamo njen zeleni gips. Engleski par koji nikada ne spava, a isto tako se nikada ni ne trezni, dobio je pojačanje na svojoj jahti, muškarca njihovih godina, srednjih pedesetih, da zajedno u plimama i osekama alkohola uživaju rasterećeni od plemićkih klišea. Đuzepe, italijanski kapetan, i dalje ne napušta svoj brod, tako da ga posmatramo kao majmuna u zološkom vrtu. On je glavna tračara, jer tako izloženom javnosti ne može ništa da promakne sa zaljuljanih pontona. On uvek sve prvi sazna, i uvek obogati priču sa još po nečim. Zahvaljujući njegovoj ljubaznosti a našim oduševljenjem sa Erosom Ramazzotijem, kada gazde napuste brod, uživamo u najlepšim splačinama od vina praveći se da pijemo najskuplja.
Njegove komšije Francuzi, sa beskprekornim osećajem za stil, čak i kada peru svoju jahtu, vode uvek računa da im je uniforma zategnuta na određenom delu tela.
Za razliku od slovenačkog stjuarda Filipinca, kome je bitan samo unutrašnji stil i raspoređenost čakri. S obzirom da je našim komšijama Slovencima moto "rad oslobađa"- nalazi se na pravom mestu.
Estrelju, španjolku, koja izgledom i ponašanjem podseća na jednu od Almodovarovih glumica ništa od ovoga ne dotiče mnogo. Njena jedina "misija" na horizontu plavom je da se dobro uda, i zaboravi sadašnjost. Dok gazde nema ona se ponaša kao da je vlasnica broda na kome radi, a njena bliskost ili sličnost sa našim mentalitetom govori da kod nje uvek možete zamoliti za šećer, luk ili led.
Na kraju tu je i "lokalna" narikača, holanđanka, koja jedva čeka da se nekom neka nezgoda dogodi pa da otrči i isplače talase suza. Pod nezgodom svakako možemo smatrati prelom noge Plave žene sa psom, ali su na suprotnim stranama mola, pa dok bi otrčala do nje, već bi se uplakane oči sasušile na suncu.
Tačan kao švajcarski sat, vlasnik broda Terry (brod se zove po pokojnom psu) nepogrešivo daje znak da je vreme za šampanjac (11 časova pre podne).
Pucanj čepa odzvanja molom P.
Za Terrija i sve nas uz taktove Radojke Šverko: "Kud plovi ovaj brod?",
pozdrav sa Albatrosa.
