PISMA SA KARABURME

Pozicionirana nešto van centra nalazi se Karaburma(iz straha ne pišem opština jer mislim da Karaburma pripada opštini Mirijevo).

Dakle nešto malo bliže pomenutoj opštini Mirijevo ili na samoj granici, ispod zvezdarske šume nalazi se moj kreativno-izbeglički-apartman "RUS HILTON" u kome boravim već neko vreme. Nesvakidašnje pogodnosti ovog aprtmana su svakako tehnička opremljenost koje poseduje sam vlasnik tako da je teško biti ne prodiktivan ili ne kreativan. Ono malo vremena što je preteklo od obuzimajućeg interneta, iskoristio sam upoznavanjem okoliša bez presedana sa komšilukom. Prozori mog stana gledaju na padinu, predivnu zelenu ne zagađenu dodatnim stambenim jedinicama, tako da čovek ovim pogledom gubi osećaj pripadanja gradu, sa druge strane tek u naznakama možete da naslutite da je ta ista padina groblje čiji svetlucavi mermerni komadi to i potvrđuju. Za moju majku ne tako romantičnu dušu suočavnje sa ovim fenomenom iskazano je jednom neutralnom rečenicom "Bože-groblje"! Sastavivši još jednom večnu dulaističku tezu. Ne samo da je ostala ushićena time već je sprovela i par ne tako primećenih opaski, kao što su "Bože-kakav čist vazduh, Bože-baš si daleko od centra, Bože-trebaju ti kola..." u negaciji su se pronašle za mene najveće prednost mog stana a to su : "Sačuvaj Bože-greješ se na gas, sačuvaj Bože-ovde se niko ne čuje, sačuvaj Bože-potkrovlje.... Dani su jednolični, sem kada pripadate samom centru grada onda s početka morate par puta da odete do istog, jer vam je život prirodno vezan za taj kraj. Potpuno paradoksalni autobuski prevoz kasnije promeni te navike i svede vas na prostor koji isto tako usavršite za kupovinu svojih potrebština... O Karaburmi se retko pisalo, poslednji bitan članak je ubistvo supruge od strane muža, što je izazvalo veliki strah ili... ako posmatrate isti članak očima nevernih ljubavnika epitaf ostaje ne razmotren i povod ubistva ne tako običan. To je pokazatelj da na Karaburmi ima strasti, ljubavi uzvraćenih i ne, ali svakako ima emocija. Fashion style za Karaburmu nije ne prepoznatljiv, u svakom pogledu stilski je vrlo ujednačen ali i sličan novobeogradskom blok part45-70. Kod muškaraca (populacija 16-30) to su uglavnom pesprekorno izbeljene "sportske" čarape, brendirane patike(nike, puma, adidas...), šorc za koji pouzdano ne znam da li služi u nameni kao kupaće gaće ili su zaista samo sportski šorc i neka starija majica(očigledno vrlo draga samom modelu). Žene su nešto interesantnije, njihove kreacije su u rasponu od po nekoliko godina, tako da imate pripadnike 80-ih, 90-ih i najnovije mase koje su objedinjene u obe kategorije. Ne postoji žena koja ne nosi duplu torbu, jednu poslovnu i drugu za "posle posla, pijac i samoposlugu". Sve su našminkane prilično neadekvatno, i imaju"trajnu" frizuru. *uzorci su posmatrani u gradskom prevozu na broj 16 i 25.

Mali broj ljudi u prevozu čita bilo šta, knjige u opšte-što je velika razlika u odnosu na tramvajske putnike iz novobeogradskih blokova gde svaki peti putnik čita. Veliki broj putnika priča glasno na svojim telefonima pa čak i kada je to neizvodljivo od gužve, nastaje uticajno saučesništvo svih nas pasivnih putnika u razgovoru osobe sa telefonom. Na kraju, izvesan kulturološki udarac, to su pak ljudi koje u centru i nemate priliku da sretnete, jurcate sa posla na ručak, sa ručka na posao glovom zabijenom u asfalt. Karaburma mi je podigla glavu do visine da posmatram, jer mi je neprijatno biti posmatran dok čitam na putu do centra. Za sve vas koji ste zeljni desavanja sa Karaburme slobodno se prepustite jednom od krivudavih puteva ispod Pančevačkog mosta-na putu ste sasvim ispravnom.

ORNAMENT Jovana Malešević

Samostalna izložba slika i crteža Jovane Malešević pod nazivom "Ornament" otvorena je u Nacionalnoj galeriji 01. Aprila, 2010. godine. Ornament prihvaćen kao dekor, dodatak koji služi za ukras skulpture, slike ili dela arhitekture razlikovala se u velikom između centralno evropske i istočnjačke kulture. Nama nešto bliži ovaj drugi pravac ispoljavao se u ikonoklastičkoj figuri i kao takav istrajavao kroz ornament i stilizovanu apstrakciju. Različito poimanje ornamenta i lično traganje na spoju dve velike kulture Maleševićka traga za sopstvenim izrazom mešajući i osamostaljivanju ornamenta kao jedinstvenog umetničkog dela. "Mentalna slika, kojoj poreklo možemo tražiti u srednjovekovnim iluminarnim rukopisima, istočnjačkim simbolima, islamskim arabeskama ili orijentalnoj kaligrafiji prenosi se na papir po automatizmu koji se može uporediti sa postupcima nadrealista. Pokret ni jednog trenutka ne prelazi u ekspresiju, već u reflektivnosti i velikoj crtačkoj sigurnosti..."I.B.

Osobeni pristup i prikaz ornamenta kao samostalno delo, sposoban da ponese i samo značenje i autorsku legitimnost dela. Izložba će trajti do 15. Aprila, 2010 godine, eventualnom kupovinom dela pomažete udruženju za zaštitu životinja.

Balet od skica Džoja Ratković-Gavela

Veliki broj umetnika priznaje da je baletska umetnost koliko god bila inspirativna, vizuelno čista i opipljiva izuzetno nepristupačna kada je navedene opise u originalu potrebno preneti na platno, televiziju ili skulpturu. Ne polazi svakom za rukom da svoje slike tako proživi da svaki pokret, gest ili izraz deluje na trenutak pulsirajuće i stvarno. Džoja Ratković svojim slikama pastelnih nijansi oživljama svaki delić tako da deluju čarobno i razigrano. Njeno oduševljenje za pokret baletskih igrača istinski je prenelo sve one tajne koje sam igrač može da pozna. Uglavno ulja na platnu, nastali su iz milionskih skica koje je Džoja pravila posmatrajući veliki broj baletskih predstava, proba kao i samih vežbi baletskih igrača. Nije mali broj slikara koji su svoju inspiraciju pronašli u baletu, slavni Edgar Dega je verovatno najpoznatiji. Džoja je umetnik sa prepoznatljivim indetitetom tako da njena sličnost ne postoji ni sa jednim od velikana, što potvrđuje njenu originalnost i njen put. Izložba "Balet od skice do slike" otvorena je u New Moment Galeriji Ideja Hilandaska 14, uz kratak govor Jovana Ćirilova, potpuno užitak doprineli su šarmantni solisti beogradskog baleta Ivana Kozomara i Miloš Isailović sa plesnim komadom "Lisabonska priča".

VARIJACIJE F. ADO MOLU

Na sceni Hrvatskog Narodnog Kazališta premijerno je izvedena baletska predstava na fado muziku u koreografiji Huga Viere "Varijacije u F. ado molu". Portugalski igrač i koreograf spada u red mlađih ali vrlo uspešnih i interesantnih koreografa. Njegova predstava na prvi utisak ne nosi duh Portugala, već jednu određenu distancu i sterilnost koja ni najmanje nije išla na štetu vrlo rasplesanih igrača(Edina Pličanić, Mirna Sporiš, Olja Jovanović-Zurovac,Mihaela Devald, Pavla Mikolavčić, Petra Vargović, Ksenija Krutova, Sabrina Feichter, Natalia Horsnell, Yuka Ebihara, Marija Brešćanović, George Stanciu, Daniil Yastrebov, Dan Rus,
Eugen Dobrescu, Benjamin Duran, Arcadie Belenco), koji su svojim mekim pokretom i na trenutke emotivnom igrom zašli dublje u samu srž čovekove patnje, ljubavi i tuge. Kostimski vrlo ne inventivno rešeni, prikrili su sve one manjkavosti koje gledalac-oko može da primeti, a na korist samog pokreta dobili su u jačini i jedno i drugo. Pored same igre, na drugom mestu (šta više prvom) odigrala je sama scenografija. D.Jeričević je vrlo inovativnom scenografskim rešenjem (limene konstrukcije koja tokom igre menja svoje oblike uz učešće igrača) podignut maksimalni doživljaj cele predstave. Muzika je bez obzira na trenutke monotona imala i svoje svetlosne sekvence, pogotove one koje je uživo izvodila sjajna fado pevačica Jelena Radan. Njen glas je bio savršen prikaz fado muzike kao i njeno dramsko učešće u igri. Za sve ljubitelje fada, ova predstava predstavlja svojevrsno putovanje dalje od samog Zagreba, negde do Alfame, a vrlo precizni igrači u skladnom odnosu, divnih figura, besprekorne čistoće podsetiće vas koliko je lepota igre prijatna kako za oči tako još dalje/dublje za srce i dušu. Obrigado!

MIRIS CIMETA Gaj Vajcman

Bitef tetar premijerno će predstaviti publici 3. Marta premijeru "Miris cimeta"*, srpskoj publici već poznatog koreografa Gaj Vajcmana(Guy Weizman) i Roni Havera(Roni Haver). Koncept predstave zasniva se na večnom traganju za ljubavlju, kroz prizmu posmatranja u rasponu od strasti, nežnosti do otuđenja, mržnje i agresije. Predstava se na prvom mestu temelji Solomonovom "Pesmom nad pesmama", poetičnom i van vremenskom poemom iz Biblije, koja se tumači individualno i ostavlja prostor za neprekidno preispitivanje i iznalaženje značenja.
U prvom planu, sa interesantnim i vrlo futurističkim svetlosnim rešenjima nalaze se igrači i to u raspodeli troje na troje. Jević Milica i njen partner Nikola Tomašević sjajnom uigranošću uvode nas u sam početak predstave, ne bacajući ni jednog trenutka senku na Milicu Pisić, Nevenu Jovanović, Nemanju Naumovskog i Luku Lukića, nešto kasnije Sanju Ninković. Prepoznavajući od prvog trenutka koreografski rukopis Gaj & Roni, deonice su složene u nekoli delova tako da se u isto vreme prepliću sola sa duetima, triom i tako u nedogled sličnih kombinacija sa spektakularnim akrobatskim podrškama, dubokim unutrašnjim izrazom(na koji je koreograf posebno upućivao igrače), scene uplivavaju jedna u drugi bez i jednog trenutka praznog hoda, monotonih scenskih mizanscena ili pauza. Nabijana emocijama ali i humorom "Miris cimeta" ni jednog trenutka ne prestaje sa agresivnom angažmanom igrača na sceni, a preciznost i uvežbanost nije potrebno dodatno pojasniti, jednostavno bili su spektakularni. Dramski izraz protagonista obiluju velikim brojem scena gde igrači imaju zadatke sa izvođenjem stihova, međusobnim dijalogom itd. Ničeg nije bilo previše u predstavi Vajcmana, od kostima do dekora, muzičkih deonica ili igre. Za solistkinje Narodnog pozorišta Ninkovićku i Jevićku projekat u BITEF-u doneo je svojevrsno potpuno zaokruženje kao umetnike, pogotovo u tehničkom smislu, glumačkom izrazu, i neobičnom transformacjom tokom cele predstave pogotovo kod sjajne Milice Jević. Ni ostatak igračkog tima nije bio u zaostatku, tako da su Milica Pisić i Nevena Jovanović sjajna budućnost beogradske moderne scene. Za baletsku publiku Nikola Tomašević predstavlja jedno prijatno iznenađenje, Nemanja Naumovski igrač iz Teatra sa Terazija već publici poznat, i novo angažovani Luka Lukić su takođe nametnuli svako svoj talenat i jedinstven scenski izraz. Asistent koreografa Dunja Jocić nije imala razloga da sumnja u uspeh predstave, tako da je svojom disciplinom nametnula jedan neobičan-drugačiji sistem rada, uz asistenciju pedagoga Marije Janković. Za kraj pristrasan i nediskretan poziv da pogledate ovo delo, bez obzira na vaš senzibilitet predstava vas neće napuštati ni dan posle gledanje, tako da ćete morati da se vratite još po neki put, na posletku kao i ja.

Presek "Uspavana lepotica"

Sezona 2009/10 ugledala je i izvođenje "Uspavane lepotice" balet u tri čina na muziku P.I.Čajkovskog u koreografiji Vladimira Logunova. Predstavom su dominirale dame, u sjajnoj energiji i plesnoj uvežbanosti. Na prvom mestu svakako svojom preciznom baletskom leksikom Ana Pavlović primabalerina beogradskog baleta bila je potpuno "lebdeća" neuhvatljiva u virtuoznim balansima i dirljivim glumačkim nastupom. Od prve pojave u igri sa četiri kavaljera njena nevina igra imala je pravu magnitudu na celu scenu i njene učesnike. Tehnički njene piruet, visoki developei najviše su se istakli u adađu trećeg čina gde je kao njen partner nastupio Jovan Veselinović. tehnički vrlo zreo Veselinović je "pametno" pristupio svojim zadacima. Solistički delovi, kao i deonice sa partnerkom bili su besprekorno uvežbani, jedina zamerka je odsutnost glumačkog izraza, koji se kod Veselinovićevog princa Dezirea nije menjao niti gradio tokom predstave. Bojana Žegarac svojom zrelom igrom Vile Jorgovan pokazala je potpuno spremnost za nove uloge. Njeno stasavanje kroz uloge koje tumači u repertoaru isklesali su njenu baletsku retoriku, te je bez ikakve sumnje stavljaju u pročelje baletske budućnosti. Njena dominantnost u liku (glavne) dobre vile bilo je prijatno oduševljenje. Lepotom i gracioznošću plenila je sve vreme svog prisustva na sceni. Ostali deo "corps" vila bio je manje više lepo uigran, ali bez preteranog optimizma. Pored Žegarčeve, svoju tehničku zrelost prikazala je i Tamara Pingović. Na sebi svojstven liričan prilaz Vili Karabos, Tamara je odlično ukomponovala svoj tehnički i glumački dar tokom svoje cele deonice. Najupečatljivija je svakako bila posle fuetea koji je bio precizan i tačan. Treći čin krasi dijamant predstave a to je duet Plava ptica. Prvakinja Dalija Imanić svojom besprekornom i tehnički tačnom igrom pokazala savršen sklad i mir, svog spoljašnjeg fizički vrlo spremnog tela i unutrašnje harmonije. Dalija uvek podseća da je na sebi beskonačno potrebno raditi, kako fizički tako i umno. Njen partner Jovica Begojev bio je siguran i tačan tokom adadja, dok su pirueti sa partnerkom bili beskrajno precizni. Njegova ptica nije nežna i produhovljena, već snažna i u skokovima tehnički dominantna, što je svakako još jedan od načina da se jedna uloga može razvijati dvojako, trojako, već u zavisnosti od samog umetnika. Ženski deo ansambla bio je ujednačen, bez preteranog poleta, što je najčitljivije tokom "valcera cveća" u prvom činu. Muški deo ansambla je dosta podmlađen, što se ogledalo u vedrini i boljoj energiji. Završna "mazurka" trećeg čina, samim kostimom svečana zahtevala bi korekcije i bolju uvežbanost.

Na posletku jedina zamerka može da se uputi u dva pravca; dotrajalost kostima, odnosno osveženje koje bi uneli novi ženski kostimi, a na drugom mestu, režijski prevaziđen pristup jednoj bajci u današnje vreme. Pespotrebno i predugo trajanje prvog čina, te drugi čin, koji bi mogao da se ukomponuje zajedno sa trećim.
"Uspavana lepotica" na sebi svojstven način akademski obrazuje protagoniste, vraća ih u jednu skladnu klasičnu formu, tako da je bez ikakvih predrasuda potrebna i vrlo korisna. Publika je bila topla i za divno čudo (na teret marketinga-menadžmenta) puna.
Do sledećeg slatkog sna!